Radno i socijalno pravo
В. Вучковић: Ошказ уговора о раду због повреде радне обавезе 157
или правилником о раду (Закон их заједно означава општим актом) или уговором о раду. Изгледа као да није допуштено послодавцу да откаже уговор о раду и због повреде радне обавезе која је утврђена колективним уговором или правилником о раду. Све је спуштено на ниво уговора, и тај примат који је дат слободи уговарања и који је дефинитивно обојио радни однос као уговорни однос, би могао остварити сврху само ако све радне обавезе у уговору и буду утврђене. Сматрамо ипак да и правила о радним обавезама (и одговорности) која ће се наћи у колективним уговорима, па и у правилницима о раду, могу бити отказни разлог у смислу члана 101. став 1. тачка 3.
Оно што је добро, то је увођење исказа о кривици који овде игра улогу услова без кога се не може дати отказ. Кривица је један од два основна чиниоца који су образовали дисциплинску одговорност“ и о томе да ли је запослени и када је крив за повреду развијена је богата судска пракса за време примене ранијих закона. Мада се код тачке 3. не ради о дисциплинској одговорности, ставови о кривици запосленог ће и даље бити употребљиви“,
Оно што је веома добро је што је у закон ушла одредба да је послодавац дужан пре отказа уговора о раду у случају из става 1. тачка 3. и 4. члана 101. да запосленог упозори на постојање разлога за отказ уговора о раду. И ово је одраз одговарајуће конвенције међународне организације рада.
За све отказне разлоге, према општијој одредби става 1. члана 101., мора да постоји оправдан разлог. Ту оправданост ("ваљаност" по конвенцији која је овде уграђена) разрађује и посебан члан 102., па се тако не сматра оправданим разлогом привремена спреченост за рад услед болести, несреће на раду или професионалног обољења, коришћења породичног одсуства, или одсуства са рада ради неге детета, одслужења или дослужења војног рока, или разлози дискриминаторске природе. Такви неоправдани разлози за отказ нису сасвим примењиви код отказа због повреде радне обавезе, јер се
Наше је мишљење да је и код отказа због непоштовања радне дисциплине (члан 101. став 1. тачка 4.) требало увести појам кривице, односно одговорности.
о
Доктор Зоран М. Ивошевић, Милан 3. Ивошевић, Коментар Закона о радним односима, Београд 1998. године страна 273.
Уранчунљивост, степен кривице, разлози за искључење повреде и друго. На пример "лице које учини повреду радне обавезе погрешно сматрајући да обавља своју редовну дужност, поступа у стварној заблуди па му не може бити изречена дисциплинска санкција") – Билтен судске праксе ВСС 4/92, "основ дисциплинске одговорности је кривица, а крив може бити само радник који је у вези извршења повреде био способан да расуђује и одлучује о својим поступцима", Билтен судске праксе ВСС 1/93, и бројне друге.