Radno i socijalno pravo

10 Д. Паравина: Колективне конвенције и индивидуални уговори о раду

3. КОЛЕКТИВНИ УГОВОРИ КАО ИНСТРУМЕНТ ПОЛИТИКЕ ПРЕГОВАРАЊА

а) Дијалог социјалних партнера

Сарадња трију најрепрезентивнијих људских група савременог света; влада, послодаваца и радника, и због тога стављена под назив трипартизам. јесте једна од великих идеја лансираних и афирмисаних почетком ХХ-тог века као најсигурнији ослонац социјалне правде и трајног светског мира. У том разностраном троуглу, како се трипартизам и визуелно графички представља због аутономности и равноправности означених група, свака од њих има свој део посла. Можда је то најсажетије прецизирано Протоколом И Споразумом о социјалној политици усвојеним с позивом на помунитарву социјалну повељу о фундаменталним правима радника 1989. год. и датум ! прилогу Уговора о Европској унији потписаним у Мастрихту 1992. Према наведеним актима владе, на националном нивоу Уније, подстичу консултације представника послодаваца и радника, олакшавају њихов дијалог и пружају им уравнотежену подршку, а социјални партнери преговарају и закључују колективне уговоре.

6) Колективни уговори и социјални споразуми

Проф. О. Гуоп-Саеп и коаутори основано истичу да су разлике између колективних уговора и социјалних споразума неодређене и несигурне. Иза такве констатације указује се на пример Управе аутомобилске индустрије Ренаулт која се ангажовала у политици преговора са синдикатом и закључила споразум предузећа 1955. После одређеног застоја, како обавештавају поменути аутори, наведени пример следио је још један број институција У Француској се споразуми предузећа употребљавају за ограничавање раста зарада, повратак флексибилнијег радног времена, за стагнацију обима права договорених колективним уговорима на нивоу бранше итд. У најмању руку неуобичајено за смисао постојања радног права.“

"У изложеном смислу види G. LYON-CEAN .- J. PELLISIER — A. SUPIOT: Droit du travail, Paris, 1994, erp. 797-798 u mp.