Radno i socijalno pravo

то хоће (принцип добровољности). То је, дакле, овлашћење лица на одређену социјалну престацију и то кад се нађе у ситуацији да има потребу за њом и кад то жели (хоће), тј. кад на основу слободно изражене воље то захтева. Носилац субјективног овлашћења, из социјалног права, може бити оно лице или група лица које се налази у таквом објективном социјалном стању да не може да задовољи основну егзистенцијалну потребу без помоћи другог лица. Оно има потребу за одређеним давањима или чињењима другог лица. Давање чињења се у стручној литератури и праву називају једним именом престација.

Међутим, ово није довољно рећи, него треба ићи даље па видети шта је објект престације. Престација је давање нечега или чињење. Шта је то нешто Давање има за објект одређене предмете (новац, лекове, санитетски материјал, протезе, помагала и др.). Престација чињења има за предмет пружање услуга — прегледи, лечење, рехабилитација, саветовање, превоз, помоћ, нега и др.

Праву на одређену престацију одговара обавеза да се она обезбеди. Долазимо до другог субјекта социјално-правног односа. То је субјект обавезе у социјално-правном односу. Извршење обавезе значи и остваривање субјективног права. Предмет обавезе је исто оно што је предмет субјективног права. То је престација, а то значи давање (нпр. предмета) односно чињење (пружање услуга). Субјект обавезе може бити: установа (обавља јавну службу), организација, органи (државе, локалне самоуправне). Према томе, социјално-правни однос је институционализован тј. остварује се кроз одређене институције. Овај субјект да би извршио обавезу из социјално-правног односа мора бити организован за извршавање обавезе (делатности) и имати финансијска средства. Дакле, субјекти социјално правног односа су лица од којих је једно субјект права а друго субјект обавезе. Субјект права је лице које се налази у стању социјалне потребе, а то значи да не може, на основу рада или имовине, да задовољи постојеће или новонасталне потребе па му је због тога потребна заштита. С друге стране, је субјект обавезе, а то је лице (правно или физичко) које је организовано за вршење одређених социјалних делатности и које за то има обезбеђена финансијска средства.

УП Оно што чини предмет престације (давање и чињење) има своју вредност. То значи да може да задовољи конкретну потребу. Али, то исто тако значи да је та вредност заснована, пре свега, на