Radno i socijalno pravo

Златибор 2005 Тенценције у развоју радног и социјалног права

службеник успоставља са државом назива се службенички однос. Имајући у виду да је обављање послова државног органа, мање више у функцији вршења државне власти, поставило се у вези с тим питање природе односа који постоји између државе и службеника, а самим тим и норми којима је тај однос регулисан. Ово питање је постављено још у класичној теорији права која се заснивала на строгој подели права на јавно и приватно. Разуме се да је дошло до размимоинлажења око природе односа државних службеника, тј. односа који настаје из примене њиховог личног рада у државном органу. Питање је постављено у вези тога да ли норме које регулишу овај однос спадају у јавно право или у приватно право. Ако би норме припадале јавном праву, онда би и сам однос који регулишу био јавноправни однос, односно управноправни однос и обрнуто, ако би припадале приватном праву онда би сам однос био грађанскоправни однос, односно радноправни однос. Треба рећи да и данас ова тема још увек није истрошена. Дакле, још увек не постоји јединствено схватање о томе да ли норме које регулишу односе државних службеника, поводом њиховог рада у служби државног органа, спадају у управно право или радно право. Углавном су се у вези са овим питањем искристалисала три схватања. Од три позната схватања два су међусобно супротна, а треће је мешовите природе, тј. покушава да направи компромис између супротстављених схватања. Свакако да је најстарије схватање према коме прописи који регулишу рад државних службеника спадају у систем административног права (Н. Стјепановић). У односу на опште радно право службеничко право представља специјално право (И. Крбек). Кад су у питању радни односи радника који раде у државној служби онда они спадају у опште радно право. Према присталицама овог схватања службенички однос је управноправни однос, а не грађанскоправни. (Н. Стјепановић). Као доказ исправности таквог става наводи се: субординација службеника старешинама, једностраност при доношењу аката о променама за време трајања службеничког односа (унапређење, премештај, додељивање на ради сл.) као и право дисциплинског кажњавања које има старешина. Узгред треба приметити да ова овлашћења има и послодавац према раднику. Наведено схватање су заступали и заступају писци који су се бавили или се баве управним правом. Но, и између њих постоје разлике, па чак и суштинске. Једна група је искључива у свом ставу и