Radno i socijalno pravo

РАДНО И СОЦИЈАЛНО ПРАВО

Али да ли је могућа преквалификација и друкчија. идентификација отказног разлога (учињено кривично дело на раду или у вези са радом) у ситуацији постојања правног става да само правоснажна пресуда кривичног суда образује овај отказни разлог. Коментатори Закона о раду се о овом питању изричито не изјашњавају. Посредно се чини да они сматрају да преквалификација није могућа зато што поистовећују радњу извршења кривичног дела са самим кривичним делом са једне стране, а са друге сматрају да се у радном спору оцењује законитост одлуке послодавца. Судска пракса (нарочито нижестепених судова) је поштовала цитирани закључак и у више одлука изражавала став да преквалификација није могућа. Али због неправичних последица које је изражени закључак у пракси могао да произведе јављају се тенденције о могућности преквалификације и овог отказног разлога. О томе нам сведочи следеће образложење:

„Када је реч о учињеном кривичном делу као отказном разлогу сагласно принципу незаконитости и презункције невиности, постојање кривичног дела и кривичне одговорности учиниоца утврђује се правоснажном пресудом кривичног суда којом се оптужени оглашава кривим. Стога послодавац у поступку давања отказа из наведеног разлога, а и суд у засебној парници ради оцене законитости отказа нису овлашћени да сами реше да ли се о радмња запосленог стичу елементи бића извршеног кривичног дела. За његову употребу релевантна је чињеница да је запослени учинио кривично дело на раду или у вези са радом и да је о томе донета правоснажан осуђујућа пресуда кривичног суда. У конкретном случају такве пресуде нема. Међутим, одредба члана 101. став 1. тачка 3. и 4. Закона о раду предвиђа да послодавац може запосленом да откаже уговор о раду ако за то постоји оправдан разлог који се односи на радну способност запосленог, његово понашање и погребе послодавца ако запослени својом кривицом учини повреду радне обавезе утврђењу уговором о раду и ако не поштује радну дисциплину, односно ако је његово понашање такво да не може да настави рад код послодавца... У поновном поступку је нужно утврдити и разјаснити да ли ове радње које се тужиљи стављају на терет представљају повреде радних обавеза у погледу понашања запосленог и поштовања радне дисциплине на основу којих би се могао отказати уговор о раду“ ".

Дакле из више судских одлука произилази да је закључак Грађанског одељења релативизован. Од писца ових редова неумесно је захтевати критику судских одлука Врховног суда. Али ми се чини да због формулације овог отказ-

1 Решење Врховног суда Србије, Рев. П 1065/05 од 1.3.2006. године; сличан став изражен је и у другим одлукама па тако: „Околност што је тужени послодавац учињене радње тужиоца подвео под законски разлог за дати отказ из члана 101. став 1. тачка 5. Закона о раду није од утицаја на законитост решења. За законитост датог отказа од значаја је да ли учињене радње представљају повреду радне обавезе учињене кривицом запосленог и да ли та радња представља такво понашање да запослени не може да настави рад код послодавца.“ Рев. П 35/06 од 6.7.2006. године; слично и у Рев. П 250/06 од 1.3.2006. године.