Radno i socijalno pravo

Предраг Трифуновић: КРИВИЧНО ДЕЛО КАО ОТКАЗНИ РАЗЛОГ

Размотримо аргументацију присталица супротног гледишта да решење проблема представља прекид поступка од стране парничног суда у радном спору до правноснажног окончања кривичног поступка због решавања претходног питања. Не упуштајући се овом приликом у различита мишљења да ли нови Закон о парничном поступку дозвољава прекид поступка због неког поступка пред кривичним судом због измењених разлога за факултативни прекид садржаних у члану 214. ЗПП, мишљења сам да прекиду поступка у овом проблему нема места јер се не ради о решавању претходног питања.

Наиме, по једнодушном ставу теорије и праксе претходно питање представља правно питање да ли постоји неко право или условљавајући правни однос који није предмет спора у текућој парници и о коме није правоснажно одлучено. У нашем проблему постојање или непостојање кривичног дела (правоснажно осуђујуће пресуде) од стране кривичног суда је суштинско питање за исход спора у текућој парници. Ако се пође од тога да радња извршења кривичног дела није истоветна са кривичним делом, не постоји никакав спор о претходном условљавајућем односу и претходно питање не постоји (потребно је само утврдити да ли кривична осуђујућа пресуда постоји или не постоји), па нису испуњени услови за факултативни прекид из члана 214. став 2. Закона о парничном поступку.

ИДЕНТИФИКАЦИЈА И ПРЕКВАЛИФИКАЦИЈА ОТКАЗНОГ РАЗЛОГА

На крају размотримо још једно питање: да ли послодавац може у току парнице за поништај решења о отказу из овог (специјалног) отказног разлога истицати приговор да је отказ ипак законит, ако је запослени (тужилац) повредио не само материјално правне кривичне прописе и бланкетне прописе из области радног односа који могу представљати биће неког кривичног дела већ и опште акте (најчешће одредбе Појединачног колективног уговора) и одредбе Уговора о раду – неке од унапред предвиђених повреда под које се његово противправно понашање може „подвести“. Питање се своди да ли суд може друкчије да идентификује и преквалификује отказни разлог.

У нашем проблему ово питање је спорно.

У принципу, суд (и у кривичном и у грађанском праву) није везан правном квалификацијом већ чињеницама. Ако није везан за основ, односно правну квалификацију по ранијој пракси било је дозвољено да суд друкчије идентификује односно преквалификује отказни разлог (примера ради послодавац је погрешно одређену радњу третирао као злоупотребу положаја, а ради се о несавесном раду у служби). Било је релативно лако и преквалификовати отказни разлог у погледу радње извршења кривичног дела јер се радња могла квалификовати и са кривично-правног и са радно-правног аспекта (ако се радња кривичног дела поклапа са предвиђеном другом врстом радње која образује радну или дисциплинску повреду отказ би био законит).