Radno i socijalno pravo

Драгослав Хаџи Танчић, Кривично дело на раду или у вези са радом, Радно и социјално право, стр. 169-195, ХШ (1/ 2009)

како би се у светлу тог односа сагледао њихов положај у ситуацији коју испитујемо.

Према Закону о државним службеницима у дисциплинском поступку обавезна је усмена расправа, уз писмену одбрану коју државни службеник може да достави за расправу, а затим, и да се при избору и одмеравању дисциплинске казне води рачуна о степену одговорности државног службеника, тежини последица повреде дужности и субјективним и објективним околностима под којима је повреда дужности извршена. Насупрот праву државног службеника на усмену расправу, запослени према Закону о раду има само право да се изјасни на наводе упозорења у датом року (од најмање пет радних дана), што значи да има само право да достави одбрану у писаном облику (став 1. члана 180), не и право на одбрану у усменој расправи, чак не и право на одбрану уопште у случају поновљене исте или сличне повреде, јер Закон о раду у ставу 2. члана 180, прописује да послодавац може у упозорењу, ако постоје "олакшавајуће околности или ако природа повреде радне обавезе или непоштовање радне дисциплине није довољан разлог за отказ уговора о раду, да запосленог обавести да ће му отказати уговор о раду ако поново учини исту или сличну повреду, без поновног упозорења".

Поставља се након ових неспорних констатација суштинско питање: који су разлози, општедруштвени или само радноправни, да се запослени из Закона о раду, чији је општи правни положај у поступку отказа уговора о раду у односу на послодавца битно неповољнији од општег правног положаја државног службеника у односу на државни орган у дисциплинском поступку, постави у неупоредиво повољнији положај у односу на државног службеника са гледишта њиховог односа према послодавцу у истој правној ситуацији, и то само у једном случају, случају извршења кривичног дела, дакле у случају одговорности запосленог која објективно подразумава повреду радне дужности у највишем степену, и да се то чини ограничавањем овлашћења послодавца условљавањем одговорности запосленог постојањем осуђујуће кривичне пресуде.

Овако парадоксално измењен положај запосленог у поступку отказа уговора у његову корист у односу на положај државног службеника у дисциплинском поступку условљавањем отказа уговора о раду постојањем осуђујуће пресуде, не може имати прихватљиво објашњење. Стога се и сама осуђујућа кривична пресуда као услов отказа уговора о раду због кривичног дела на раду или у вези са радом не може потврдити као правно оправдана, али ни као целисходна.

190