Radno i socijalno pravo

Предраг Трифуновић, Права запослених и уставна жалба, Радно и социјално право, стр. 1-16, ХТУ (1/2010)

Инспирација за постојећу праксу очигледно је нађена у немачком праву, али се притом занемарују ненамерно најмање две битне чињенице. Прва је, да је немачки Савезни уставни суд по члану 92. Основног закона Немачке (Устава) највиши суд у систему судске власти и да судска власт припада судијама (члан 92.) за разлику од нашег Уставног суда који није судски орган; и друго, по немачком Уставу уставна жалба је допуштена против аката и радњи јавних власти, која је дефинисана као законодавца, управна и судска. Како је дакле Уставни суд Немачке судски највиши орган то он може да преиспитује одлуке земаљских (редовних и специјализованих) судова. Сметња за такво преиспитивање у нашем правном систему је наредба из члана 145. Устава (одредбе Устава се морају посматрати по својој логичној повезаности).

Очигледно је да је уставотворац имао у виду суштинску разлику између суда и органа управе. Управа извршава Закон о државном интересу са дужношћу да их не вређа имајући слободу иницијативе“. Суд примењује закон тумачећи право, решавајући спор између странака и кажњавајући кривце, вреднујући и процењујући људска понашања; управни поступци су углавном једностраначки и карактерише их неједнакост странака и хијерархија. Не решавају спорове, па због неједнаког положаја учесника, могућности грешка самовоље и повреде права је израженија.

Осим тога, да је уставотворац хтео преиспитивање судских одлука у поступку по уставној жалби, изричито би то нормирао као што је то учинио ранији Закон о Савезном уставном суду (члан 129.. Очигледно то није свесно учинио сматрајући да кроз двостепеност у редовном суђењу и тростепеност у најсложенијим стварима обезбеђује довољну заштиту људских и мањинских права у редовној судској процедури.

Дакле, Устав је водио рачуна о правној природи уставне жалбе и суштини уставног судовања: да је примарни циљ Уставног суда заштита Устава од поступака законодавне и извршне власти и да је уставно судство брана од самовоље, арбитревности, произвољности, незаконитог поступања, првенствено законодавног органа и органа управе“. Уставна је жалба индивидуално и супсидијарно правно средства грађана наспрам и против државе“, а не правно средство на основу кога се решава спор између странака.

6 Др Слободан Јовановић – „О држави“, стр. 225

7 „Службени лист СРЈ“, бр. 30/92

8 др Ратко Марковић – „Уставно право“, 2009, стр. 660 9 мр Владимир Ђурић – „Уставна жалба“, 2001, стр. 25