Radno i socijalno pravo

Дарко Маринковић, Владимир Маринковић, Цивилизацијски смисао и суштина социјалних права, Радно и социјално право, стр. 55-76, ХУ (1/2011) Se 0. 808 БИ ЈА ИО Ур OE LUE

робове, да им пружи какав-такав кров над главом, док су слободни грађани били изложени искључиво ћудима тржишта. Другим речима, било је неопходно да се стекне читав низ политичких, економских, моралних и других услова, да би се отворио процес конституисања социјалних права, као посебног комплекса људских права.

Анализа социјалних права у историјској ретроспективи, поред осталог, потврђује да је садржај и начин остваривања социјалних права, био условљен обликом политичког и економског уређења друштва. Наиме, хиљадама година, пољопривреда је доминантни, а неретко и једини облик економске активности и обезбеђивања материјалних добада за живот, а огромна већина становништва живи у селима, која су по својој суштини, затворене, традиционалне друштвене заједнице, карактеристичне по спорости друштвених промена. У таквим заједницама социјална правда и социјална права, односно социјална права остварују се на нивоу микро друштвених заједница – породице, заједничких домаћинстава, сеоских задруга и села као специфичне људске заједнице. Тек са развојем националних држава, са развојем индустријског, тржишног начина производње, ширења тржишта и економских односа ван националних граница, настанком нове социјалнокласне структуре друштва, коју чине радници и власници капитала, односно успостављањем капитал-односа, настаје потреба и стварају се услови да се конституишу социјална права у савременом смислу те речи. Коначно, оно што се може извући као кључна и неспорна одредница историјског тока јесте чињеница да социјална правда и солидарност постоје као трајне вредности, а да се оне у манифестују кроз историју у различитим појавним облицима, а један од тих појавних облика су социјална права, као једно од упоришта савремених, демократских друштава. 3

Може се рећи да су социјална правда и солидарност у извесном смислу уграђени у генетски код човечанства, у генетски код људске Јединке, као друштвеног бића, које ни биолошки и ни друштвено не може да опстане ван заједнице са другим људима. Томе у прилог говори и чињеница да су социјална правда и солидарност међу људима темељи морала кроз историју, а такође и кључне одреднице свих великих религија. Тако се, на пример, Платон у својој „Држави“ залаже за то да државом управљају филозофи као најмудрији, подразумевајући да мудрост у себи садржи етичност, социјалну правду и солидарност,

3 Социјална права, Зборник радова, Београдски центар за људска права, Београд, 2002.