Radno i socijalno pravo

Проф. др Александар Петровић, Незапосленост као привремена појава или као судбинаг, Радно и социјално право, стр. 1-14, ХУТ (1/2012)

Ul

Потребно је извести још један низ елементарних констатација о незапослености у нашој земљи, које се односе на контекст у који се понекад знало или се знају сместити подаци о незапослености.

1) Незапосленост у нашој земљи данас очито није, ни искључиво ни претежно, последица одсуства жеље оних, који се региструју као незапослени да прихвате посао. Присетимо се да се једном и код нас с барем неком дозом привидне кредибилности могло евентуално преузимати неке аргументе из класичног арсенала, које је развила вулгарна апологетска мисао у капитализму. То је заправо аргумент да нема незапослених, већ постоје само они који неће и не желе да раде. Тај контекст за интерпретацију искуствених података о незапослености сугерише да они, или барем велики део оних, који се службено воде као незапослени једноставно не желе да раде или не желе да раде под условима и на радним местима, која им се нуде. У том контексту се наглашавају разлике између отворене незапослености, која је тзв. чисти облик нзапослености и прикривене незапослености, при чему је први облик карактеристичан претежно за оне који нису сиромашни док је други својствен онима који су обично и сиромашни. Треба, свакако. признати да се и код нас може говорити о постојању тзв. граничне зоне између незапослености, неактивности и запослености, која свакако обухвата једну значајну популацију становништва.

Међутим, овакав контекст данас је ипак јасно открио своју пристрасност и помереност. Наиме, тај котекст оповргавају једноставно подаци о броју годишње понуђених радних места и о броју лица која траже запослење. Обично на једно понуђено радно место долази у просеку по више десетина тражилаца посла. Када би данас код нас незапосленост одиста била првенствено – ако не и искључиво – условљена масовним одбијањем незапослених да прихвате понуђена и расположива радна места, онда би морао постојати склад између броја понуђених радних места, а само несклад између врсте понуде и типа потражње. Стога се и за нас може једноставно поновити оно што што постоји и у другим земљама: постоје више људи који треже посао него што има тренутно расположивих радних места.

2) Незапосленост данас у нашој земљи није ни искључиво ни првенствано последица дисфункционалности постојећег образовног