Radno i socijalno pravo

Проф. др Александар Петровић, Незапосленост као привремена појава или као судбина7, Радно и социјално право, cmp. 1-14, XVI (1/2012)

система.Нема сумње да се незапосленост код нас често јавља у контекст, који у средиште пажње поставља однос између образовног система и потреба привреде. Онда незапосленост добија обележја социјалног проблема који се првенствено јавља као нужна последица несклада између образовања људи који траже посао и оних који траже радна места. При томе се мешају или прожимају две ствари: постојање „вишка“ образовања и „вишка“образованих и постојање погрешно конципираног образовања. То, свакако, није нешто што би као аргументација или контекст било карактеристично само за неке расправе код нас.

Разуме се, овај контекст има неко своје оправдање, али као општи контекст није издржао на проби реалности. Наиме, кредибилност настојања да се постојећа незапосленост објасни претежно на овај начин није порасла. И то понајвише из једног разлога: очекивања везана за реформу образовања нису се остварила у погледу динамике запошљавања ни тамо где је та реформа била најшире изведена и најупорније спроведена. Напротив, тренд пораста незапослености није заустављен.

3) Незапосленост се данас не може директно извести из општег степена економске неразвијености. Треба признати да постоји контекст у коме се у оквиру једног једнозначног и једносмерног економског или технолошког тедерминизма најдиректније повезује незапосленост и степен индустријског развоја. У том контексту ниво запослености се третира као зависна варијабила, те незапосленост добија обележја нужне консеквенце одређене релативно нижег нивоа индустријског развоја, која сама по себи искључује могућност пуне запослености.

Нема сумње да постоји одређени однос између нивоа индустријског развоја и могућих размера незапослености. Међутим, оно што се догађа данас у свету уверљиво показује да нема одређеног степена индустријског развоја, који би сам по себи јамчио пуну запосленост или приближно пуну запосленост. Незапосленост у масовним размерама сусреће се данас у државама са веома различитим нивоима индустријског развоја. Стога ни нијвиши нивои индистријског развоја нису учинили развијене државе имуним од структуралних облика незапослености.. Исто тако, данас се с доста разлога може очекивати да је могуће достићи одређен ниво привредног раста, а да се истовремено не постигне и не осигура пуна запосленост, или барем приближно пуна запосленост. Посебно у ситуацијама кад се пуна запосленост, или приближно пуна запосленост, очекује да наступи искључиво или првенствено као нужан нузпродукт или пратећи феномен привредног раста уопште. Треба, наиме, признати