Radno i socijalno pravo

Проф. др Предраг Јовановић, Комплексност садржине и релативизација права на рад, Радно и социјално право, стр. 15-34, ХУТ (1/2012)

Међутим, право на рад не значи право запослења на конкретном радном месту. Ово због тога, јер право на рад није субјективно право на запослење, већ представља начело по коме се уређују поједини радноправни институти (заснивање радног односа и забрана дискриминације са тим у вези; заштита физичког и моралног интегритета; распоређивање радника; зарада за пристојан живот; престанак радног односа и други). Тек посредством тих радноправних института врши се релативизација права на рад и оно се претаче у одређена субјективна (утужива) права.“

У крајњој линији, право на рад не може да значи право на конкретно запослење, јер степен развијености материјалне основе друштва не допушта и не обезбеђује услове да нађе запослење свако ко је способан за рад и ко жели да ради. Право на рад ће, у форми заснивања радног односа, остварити само они радници који испуњавају законом и општим актима предвиђене услове. Тиме се право на рад релативизира и прилагођава потребама и могућностима не само радника као његовог титулара већ и послодавца, у датим друштвено–економским и другим околностима. Зато, кад није могуће запослити све за рад способне људе који траже запослење, онда су потребни извесни објективни, унапред одређени, критеријуми (приоритети) при запошљавању. У питању је приоритет оних радника који испуњавају услове за конкретно запослење (за рад на одређеном радном месту), у односу на раднике који не испуњавају те услове (иако и једни и други имају право на рад).

(2) Право на рад карактерише и слобода рада. У теорији радног права понекад се слобода рада издваја као посебно начело. Слобода рада се одражава у слободи грађанина да ради било са сопственим средствима или са средствима у својини другог. У сваком случају, грађанин слободно бира занимање и запослењее и слободно одлучује о престанку рада.

Радног односа нема без слободе рада. Историјски посматрано, слобода рад је претходила појави радног односа. Наиме, слобода рада и егзистенцијална нужност рада су две основне правне и друштвено– економске претпоставке које су омогућиле појаву радних односа (са појавом капиталистичких продукционих односа). Пре појаве капитализма (у феудализму, робовласништву), радних односа није могло бити, јер на

9 На пример, право радника да ступи на рад након потписивања уговора о раду, као и право на накнаду штете на име изгубљене зараде ако је радник онемогућен да отпочне са радом; заштита права радника у вези са нелегалним и нелегитимним распоређивањем са једног посла на други, итд.

10 Нпр: др А. Балтић, Радно право, Београд 1976, стр. 169.

20