Radno i socijalno pravo

Весна Николић, Дисциплинска одговорност полицијских службеника, Радно и социјално право, стр. 273-287, ХЛ (1/2012)

у ставу 1. тачки 5. као услов, између осталог, прописује да запослени у последње две године пре стицања звања није кажњен дисциплинском мером због тешке повреде службене дужности. С обзиром на наведено, у сваком случају када се утврди одговорност и изрекне било која мера, запослени у року од две године не може стећи више звање, те изрицање дисциплинске мере забрана напредовања није производило никакве додатне последице по полицијског службеника чија је одговорност утврђена, а поготово ако је изречена у трајању мањем од две године. Сходно изменама и допунама Закона, због учињене тешке повреде службене дужности, може се изрећи и мера условног престанка радног односа са роком проверавања до годину дана, кумулативно са мером новчане казне или распоређивања на ниже радно место. Ова новина преузета је из Закона о полицији Републике Хрватске и још увек је непознаница како ће се примењивати и колико ће бити од значаја.

Надлежност за одлучивање у првом степену

Као значајна новина, изменама и допунама Закона, раздвојена је надлежност за покретање дисциплинског поступка од надлежности за вођење поступка и одлучивања о дисциплинској одговорности и утврђени су услови које мора да испуњава запослени који ће водити дисциплински поступак, донети одлуку и утврдити дисциплинску меру (дипломирани правник - мастер, односно дипломирани правник, са најмање пет година радног искуства у струци). Надлежност за покретање поступка поверена је руководиоцу, док је законодавац надлежност за вођење дисциплинског, као управног поступка, дао лицу које треба да има стручност, знање и искуство.

Потребно је појаснити ову законску одредбу јер се непрецизним језичким тумачењем може закључити да само депломирани правници треба да имају пет година радног искуства. Заправо, оваква одредба је донета са циљем да се обезбеди да сва лица која воде ове поступке имају искуство у обављању правних послова, што је неопходно за овако сложен и одговоран задатак.

За време важења претходног Закона о полицији, када је овлашћење за спровеђење целог дисциплинског поступка била поверена једном лицу (руковсдиоцу) који је то овлашћење могао и пренети, пракса је била да руководилац овласти полицијског службеника да води дисциплински поступак, док је за себе "задржавао" овлашћење да донесе одлуку. Овакво решење је стварало незадовољство и код дисциплинског старешине који је водио поступак, али и код запосленог против кога се водио поступак,

278