Radno i socijalno pravo

Проф. др Предраг Јовановић, Комплексност садржине и релативизација права на рад, Радно и социјално право, стр. 15-34, ХУЛ (1/2012)

На другој страни, посредним путем, сметње се могу констатовати тумачењем. На пример, у смислу Закона о раду (који не говори expliciте о сметњама), када се ради о томе да је неком лицу (које је у радном односу) правоснажном одлуком суда, или другог органа, забрањено да врши одређене послове, или ако је том лицу изречена мера безбедности, васпитна или заштитна мера у трајања дужем од шест месеци, онда том запосленом лицу по сили закона престаје радни однос. Према томе, може се рећи да и лице које је незапослено, а коме су изречене односне забране и мере, док оне трају не може да заснује радни однос на одређеним пословима.

Сметње за заснивање радног односа треба разликовати од ситуације када лице не испуњава услове за рад на одређеном радном месту. Рецимо, не ради се о сметњама за заснивање радног односа код лица које није навршило одређене године живота, а које се траже као услов за рад на одређеним пословима (на пример – пунолетство као услов за рад у државном органу), већ то лице не испуњава услове за заснивање радног односа. Дакле, сметње се, у правилу, тичу оних околности које нису повезане са општим и посебним условима за заснивање радног односа, већ су то околности или својства која се тичу једног лица, а с обзиром на одређене послове (том лицу није ускраћено право на рад у потпуности , већ само за одређени круг послова).

(3) Треба подвући да право на рад подразумева запослење које одговара физичким и стручним способностима радника (одговарајуће запослење). Ово обележје права на рад има пуну друштвено–економску оправданост и то гледано како са аспекта интереса послодавца и друштва у целини, тако и са аспекта интереса радника. Заправо, општедруштвени и појединачни интерес (радника и послодавца) јесте да радник ради на оним пословима, саобразно својим стручним и радним способностима, на којима може дати највећи радни допринос. Јер, од радног доприноса зависи добит послодавца, али и приход запосленог радника и државе која се путем пореза и доприноса из тог радног доприноса финансира. Не треба заборавити ни етичку и психолошко–мотивациону страну овог питања. Задовољан послом и самим собом може бити само онај радник који ради на пословима за које је стручно оспособљен, које може успешно да обавља на економску добробит свих, те на којима ће, управо ради тога, бити цењен и поштован.

Међутим, у условима велике незапослености могућа су извесна одступања од овог обележја. Према Закону о запошљавању и осигурању за

27