Ratnik

СВЕТСКИ РАТ НА МОРУ 17

знаја може да нам тумачи онај „поморско-технички“ ривалитет који грозничаво настаје задњих десет година пре рата, те се постепено универзално шири. Кад је силна на мору Енглеска 1906. године остварила теорије талијанског инжињера поморске артиљерије Сипђегн-а, саградивши први „Чгеадпопаћ““, она је била овим кораком по ондашњем увиђању постигла тако велику премоћ, да су од тог часа остале морнарице морале квалификовати своје лађе једноставно као безвредне мете. Зато овима није онда преостајало друго, него или напустити све даље такмичење на морима, или започети, једнако као и Енглеска, са конструкцијом такових досада невиђених типова. Као последица тога ови се одлучују — зисоје Гог Ше — ва овај задњи пут, оптерећујући тиме ужасно буџет, нарочито код мање богатих држава. Овако дакле усред мира започеше такове ратне припреме, какове се у историји свих времена нису још виделе. А као мерило поморске оцене једне државе од сада је вредило само то, колико она поседује дгеадпогоћ!а. ·

Разуме се, да је ово натецање у градњи овакових морских чудовишта, у оно доба и онако већ напетих одношаја између поморских држава, морало довести до још акутнијег узајамног неповерења, које није више престало, мада је свуда било мирољубивих духова међу меродавним личностима и много, заиста, искрених пријатеља за споразумевање, Увек би сусед сматрао напредак свог суседа као неку неугодну ступицу и спутавање свог властитог напредовања. Непрестано се мислило, да један другоме тешко угрожава будућност, те је сваки настојао свим могућим средствима и формулама, да компензира шансе ближњега, које му се чинише повољнијим. „Спољна политика“ велевласти водила се у истини у уредима ђенералних штабова војске и морнарице, те заправо није било ништа друго него решење много пута особито тешке задаће, како да се контракарира надмоћ сваког могућег будућег непријатеља.

Најсилније питање светске политике и најозбиљнији проблем, који се тада најјаче одразивао на међународном супарништву, била је — како је схватљиво — енглеско-немачка конкуренција на океанима. За поморску силу као што је Енглеска, са сто постотака обале, морала је, природно, спољна политика бити идентична са океанизмом, а то значи: обухватити у једно коло сва напрезања, да би утицај њене поморске снаге увек могао остати одлучујућим за судбину државе. Било је код немачке политике, зацело, разумљиве тежње, да се дође до тржишта за сувишак производа индустрије ове земље, која се била развила до невероватне висине. Али поставити на заставу гесло „океанизам“ у Немачкој, која је за четири петине своје територије континентална држава, значило је ништа

РАТНИК, СВ. МГ. 1991, ' 2