Ratnik

56 РАТНИК

Када на западном фронту тактика тенкова сатре једну линију за другом, тада, чудновато, није то била војска него морнарица, која категорично изјави, да се рат мора апсолутно докончати — јер је постао једно убијање и ништење без икакве користи. Како то, да је иницијатива револуције, у традиционално тако јако дисциплинованој и дрилом одгојеној Немачкој, дошла баш из флотег Једни веле, да целу одговорност носи пропаганда социјал-демохратске странке, а други, да је свему крив немачки поморски официр. — Факат јесте, да се много мора ставити на рачун овог последњег. Који је немачки поморски официр смео да поступа по сопственој увиђавности и одлуци2 Овакав је био изнимка, — већина беше један једини лакај за 1000 глава, који са пијететом умире, кад ма који старији набере чело. Израз сопственог мњења, па ма и са најбољом интенцијом, сматраше се велеиздајом. Не треба дакле да се кори појединац, честити официр, од којих на стотине умираху на валовима, него цео систем. За време целога рата никада није било дозвољено рећи истину. Узроци унутрашњег расула морнарице, у којој је дисциплина почетком рата била гвоздена, по мнењу одличних поморских официра, треба да се траже у злостављању духа војника, у пруском милитаризму, тј. у неразумевању душе простог морнара, у непоштовању његовог индивидуалитета, који се сматрао као машина, бројка; осим тога у неповерењу у поједино оружје, поједине специјалитете; у уверењу, да је највеће пожртвовање узалудно, да флота никако не може да се мери са огромним силама непријатеља, а нарочито, да је подморнички рат једно сасвим погрешно средство. Томе придолази, да у Немачкој постоји охолост и надутост официра, тако рећи, као пропис и правило, неправедност у поступању са војником и неправедност у храни његовој, безобзирна, нездрава лична амбиција, запостављање и презирање свију других категорија официра и чиновника. Кад је букнуо рат, немачки официри сачињаваху једну херметично сепарирану касту; никакве срдачне везе не спајаху их са нижима; радећи искључиво у интересу сопствене класе, немају никакве бриге за муке и потребе нижих; нарочито млађи официри, услед једностраног васпитања, немају ни најмањег разумевања за ова питања. Природна последица свега тога беше, да се војник постепено отуђивао и удаљивао од официра. Поглавитом кривицом официрског корпуса дође до познате буне морнара и ложача у Килу, која је морала за неколико сати револтирати цело до крајности измучено залеђе. Да је немачки начин ратовања на мору стајао у знаку тактике „Б/шна,“ током година то опази и последњи морнар и ло жач. Упркос великим способностима и врлинама појединих, било је и сувише неуспеха, те је прама томе било потребно да се много слаже, да би се истина забашурила.