Ratnik

Војсковођ Ж. Мишић 19

у тежњи да се брани свака стопа земље, као што је то стварно рађено у првој половини месеца новембра 1914. године и при крају 1915. године, У општењу са покојним Путником Мишић је вазда био врло коректан, а у приликама размимоилажења у мишлењу, које, би се тицало рада Прве армије, Мишић, и „ако је показивао ванредно велику отпорност у одбрани свога гледишта, био је редовно веома пажљив.

Живојин Мишић био је типичан представник свога родног краја, лепе северо-западне Србије: на своју личност и образ много је полагао и био је веома поносит. Природну веселост и лепо расположење волео је, а хумор веома ценио, мада је скоро редовно био и озбиљан и ћутљив. Савестан, поштен и у сваком погледу исправан човек; чуваран и штедљив, али ни грамжљив ни материјалиста. За своју многобројну породицу имао је необично велику љубав и ни до своје смрти није се могао да ослободи брига за њено обезбеђење.

Дружељубље Мишић је ценио и препоручивао потчињенима у свима приликама, говорећи да је дружељубље лепак којим се обезбеђује потребна веза у јединицама и штабовима но, и при свем том, он лично није био много дружељубљив. У току операција, а исто тако и за време затишја, обедовао је ван опште штабне менаже у друштву са 3—4 официра из «свога ђенералштаба, волео је, дакле, ужи круг, а заједничке ручкове, вечере и седељке избегавао је. Па ипак он није био "себичан, ни злобан, ни суревњив; суседним командантима није завидео на успесима, а у границама могућности редовно их помагао. У операцијама 1914. године нарочите је симпатије имао према своме левокрилном суседу, команданту Ужичке Војске, почившем ђенералу Вукоману Арачићу, коме је и добром речју и стварним помагањем и саветом стално при"тицао у помоћ. Тако, 19. новембра у 11.30 часова пре подне споразумевајући се за заједнички рад у сутрашњем нападу на непријатеља, ђенерал Мишић упита Арачића, као увек дотле и више у шали; да ли је јунак и је ли решен да прогони с "оне стране границе „те пијане и охоле аустро-маџарске но«сиоце културе2“ Арачић му одговара, да је он и неустрашив и одлучан, али да и поред свега тога, ко зна шта ће све бити на његовоме фронту. „А зашто то, Вуле, по Богу брате2“, пита Мишић смејући се гласно, а Арачић опширно му објашњава, како је испитивањем заробљених непријатељских официра позитивно утврдио, да је према Ужичкој Војсци један од најспособнијих аустријских ђенерала, с којим он муку мучи и т. д. „Држ се, Вуле, и недај се жив у руке“, — довикује му уз смех Мишић,... „само не заборави да си ти у сваком случају способнији војсковођ од тога твог високо-ученог Швабе!..“

“