Ratnik

170 РАТНИК

критика врло ретко јављала, ако се њоме нису додиривала, макар у колико, и лична питања.

Крајем јуна дође ми мајско-јунска свеска Војног Весника, а са њом и очекивана критика под насловом: „О борчевој психи“.

Појамно је, прочитах је одмах.

Корисно је упознати се са истом.

Мој чланак “О борчевој психи“ износи 31/, штампану страну. Критика износи 8 страна. Један део критике даје оцену моме раду, не документујући то, а други је део критике документован, образложен. Цела документована критика односи се само на прву полуштампану страну мога рада, а ни један делић од остале 31 стране мога чланка није критичару послужио предметом аргументоване критике. Мислим, да таква несразмерност није умесна.

Прво ћу се задржати на недокументованом делу критике. Г. Варјачићева општа, закључна оцена за цео мој рад гласи: „Студија није у потпуности оправдала свој циљ.“

Не заносећи се мислима о неким својим великим особинама и не рачунајући са својом непогрешношћу или неком потпуном усавршеношћу, ја бих се и задовољио са том оценом, кад би она била логична последица разлагања, што су јој претходила.

Тако, критичар вели: „У место једре и свеже филозофије, засноване како на истинама науке тако и на личним искуствима и студији нашег борца од 1912. — 1918. год. — студија одаје тип компилација, теоријских закључака, без живота и оригиналности. Говорило се о принципима науке који су општи, а ми смо тражили поглавито њихову примену, која има да буде лично наша и која за нас, по сложености и нерешености проблема, остаје ствар студије и филозофије. На основи личних искустава, којима обилује данашње наше поколење, ми тежимо и хоћемо да створимо поуздану и стварну основу ратних проблема, па да са исте пођемо путевима науке к прогресу ратне вештине. У овом случају, за овај проблем, студија је ударила погрешним путем и дала другачији садржај, тон и боју. Студија није оригинална. „Борчева психа“ не задовољава ту неопходну потребу, па стога, и поред добрих страна, не открива у јасности психу нашег борца, њену битност и њене варијације.“

Пре свега, г. Варјачић свакако зна, да се филозофијом долази до науке, а не да се филозофија заснива на науци. Друго, ја не претендујем, нити сам на то мислио када сам писао свој рад, да стекнем глас филозофа. ја сам имао пред очима