Ratnik, 01. 09. 1922., S. 63

56 РАТНИК

отпоче да ме испитује шта сам све учинио и страшно се наљути, кад чу, да ми је дата само једна чета за заштиту. Нареди, да му се зовне командир чете, да би му наредио да тражи цео батаљон, али командира нигде не беше. Дознасмо, да је он кад је видео да му чета још не стиже, одјурио пешке да је сретне и пожури да што пре стигне.

На челу трена, који се био зауставио на месту, где је почињао пут за Ново Село, затекосмо два вода пионира, под командом резервног поручника Станислава Јосифовића. Они су били упућени да нам оправе пут и израде рампе код моста.

У пола 12 кретох са капетаном Илијом ка Сави да га упознам са тереном, пошто је он први пут овде био а требао је да буде руковалац истоваривања материјала. Потпоручнику Ратковићу наредих да чело крене тачно у 12, сати, не чекајући никакво наређење за то. Пионири да крену на челу и да се мени јаве. ја ћу бити на самој обали.

Идући сеоским путем баш пред селом наиђосмо на ону чету пешадије, што је била пошла за нама. Они су били ударили неким пречим путем те се нису срели са командиром. Поведох и њих и кад стигосмо близу обале, наредих да се у тишини распореде на обали узводно од штека

Издадох им упуство да одржавају највећу тишину све док са леве обале не би отпочело дејство, а тада да отворе ватру.

" Капетана Милојевића проведох путем, којим ће трен ићи, показах место, где ће се са кола скидати материал и пут, којим ће празна кола ићи. У близини а позади неких кућа и високог кукуруза била је једна пространа ливада, те му наредих да се празна кола ту паркирају. За тим њега упутим у сусрет трену а ја се спустим до Саве путем који је водио месту, где ће се мост подизати.

Ноћ је била ни видна ни мрачна. У близини се видело врло добро, али мало даље тешко, а већ преко Саве није се видело ништа. Небо је било облачно, али нити су облаци били једноставни, нити густи, те је светлост кроз њих продирала довољно да се могло лепо видети. — Тишина је владала и на нашој и на противничкој страни.

Кад погледах у сат и видох, да је 12', ја ослушнух. Доста дуго није се могло чути ништа, а затим се чу потмула тутњава, али тако тиха, да ју је само могао чути онај, који је знао да ће је бити.

ок сам тако стојећи крај воде слушао ту тутњаву, око мене Се одједном створише пионири као духови. Нити сам их видео, нити чуо кад су дошли. Поручник Станислав ме упита, шта има да ради и ја га проведох оним делом пута, који је са главног силазио до воде. Требало је заравнати рупе и ја-