Ratnik, 01. 10. 1922., S. 49

ПРВОГ ДАНА КУМАНОВСКЕ БИТКЕ 43

с. Свињишта силази у с. Бугариње, место штаба Дунавске дивизије | позива. Свуд дуж пута којим сам се кретао, наилазио сам или на трагове скоро вођене борбе или на трагове одступајућег непријатеља. Нарочито је, пак, положај, Рујан одавао пораз и панику делова турске војске, који су га бранили: један млади турски потпоручник, три низама-редова и неколико Арнаута леже мртви и још не сахрањени, неколико разапетих шаторића остали су непосредно позади ћувика недигнути, а тријестину напуштених турских пушака, нешто пионирског алата, телефонског кабла, чутурица, крвавих ћебади, шињела и фесова — беше разбацано на све стране по јужној падини овог положаја.

Пре но што сам и стигао до Рујна чуо сам артиљеријску пуцњаву са две стране: право преда мном и десно (у односу на правац мога кретања), само та пуцњава чула се с времена на време и није била богзна како јака. Наши војници и коморџије које сам сретао изјављиваху, да су Турци и прошлога дана (т.ј. 9. октобра) тукли артиљеријом цело пре подне предстражне положаје Дунавске дивизије | поз., па да се и сад исто понавља. Али, у колико сам се више од Рујна удаљавао, односно селу Бугарињу приближавао, канонада је постајала све јачом и скоро непрекидном, а војници па чак и по који подофицир на које сам наилазио, на моје питање: „Каква је то пуцњава напред“, сви као по договору одговараху: „Оде Дунавска дивизија | позива у Куманово“...

У бедно и спаљено сеоце Бугариње, у чијој непосредној околини беху збиваковане скоро све борачке јединице Дунавске дивизије П позива, стигао сам нешто јаније од 3 часа по подне, — и пре но што сам нашао штаб дивизије прошао сам кроз бивак једног прекобројног пешадијског пука. Свирка и песма разлегаше се по овом биваку, а по где-где видело се и коло; официри пак стајаху у групама поред пута, разговараху и заустављаху сваког, ко би путем са фронта у позадину или обрнуто наишао, па испитивањем гледаху да сазнају ма шта, што би им могло објаснити топовски тресак, који је целога дана долазио тако рећи из непосредне близине, а по јачини се око 3 часа по подне изједначавао са најжешћом грмљавином. И мене су зауставили чим сам наишао на прву групу, у којој нађох и класних и млађих другова и интимног друга, давно већ почившег капетана 1 кл. Драгољуба Ђаковића. Једни од њих су знали, а други нагађали да долазим из Армијског штаба, те све очи беху упрте у мене и са свих ми страна управљаху питања скоро исте садржине: „Шта је, кад ћемо и ми једномр...“ „Зашто овде седимог...“ „Зар да сачекамо уништење Божановићеве дивизије, па да је