Ratnik

__РЕФОРМА ДИСЦИПЛИНСКОГ КАЖЊАВАЊА 39

така измучене војске, дакле појава само изузетног и пролазног карактера, сваком добром познаваоцу нашега народа и наше војске било би јасно да ће криза проћи и препорођај наступити, па се, радећи на њему, не би злу тражио лек у мењању прописа и у завођењу сталних мера које ће чак и за мирнодопске прилике важити, већ би се тој изузетној и тренутној појави потражили и уклонили узроци, а по потреби употребиле би се и изузетне, тренутно неопходне, мере. Ако сеу "тадањим приликама баш није могло проћи без тих изузетно строгих мера према појединцима, у што такође имамо пуно разлога да сумњамо, није се морала једна таква мера чак прописима устаљивати као нарочита врста редовне казне за сва времена и за целу војску, већ је требало оставити надлежним командантима и старешинама у трупи да под личном одговорношћу заведу ред у својим јединицама, па би они, у чијим рукама и лежи ваљаност трупе, нашли начина да злу стану на пут, за шта су се већ били довољно показали дораслима. Прилике у рату саме диктују потребне мере чијој умесној употреби ништа не одузима то, што нису прописима детаљно и јасно предвиђене, јер се све што се у рату појави и мора да учини, и не мора, а и не може, нарочитим прописима да предвиди, обухвати м озакони, пошто је ратна потреба већ сама собом један довољан, јер највиши, закон. Увиђаван старешина, који уме да држи своју трупу у руци, увек ће знати шта ће у овој или оној прилици, према овоме или према ономе, да употреби; он ће знати кога, кад и зашто мора чак и да веже, па и да батина, те да и постигне Циљ који се намеће, а и да не изазове ни негодовање нити што горе. Али, да се сличне изузетне и евентуално неизбежне мере, које моментална потреба налаже, и у прописе уносе као редовне и сталне казне, па чак, као што рекосмо, и за мирнодопске прилике, то не само да није било потребно, јер је неизбежна мера нешто сасвим друго — изузетак, а казна је опет сасвим друго, јер је правило, већ то није ни мудро, шта више директно је штетно. Тиме се даје маха злоупотребама, јер се признаје право на употребу таквих мера у свима приликама и свима старешинама, па дакле и онима који је само неразумно могу да употребе, изазива се револт код војника и пружа се ружна слика о својој војсци.

Да је све то тако, најбољи је доказ факт да је казна везивања од првог дана наишла на опште негодовање у редовима наше војске, не само код војника него и код самих офипира, и да се то негодовање за све време рата, па и после, одржало. Мало је било случајева а да је употреба те казне прошла на миру и без штетиих, и чак врло штетних, појава. Напротив,