Ratnik

4) РАТНИК

у више случајева она је била повод и праћена врло озбиљним покретима код војника у појединим јединицама, где су војници отворено устајали у одбрану везанога друга па га н насилно ослобађали везаног положаја који је и њих све вређао и, без обзира да ли је и колико кажњени био крив, чинио им утисак неправде, а колико је то убитачно за диспиплину, ред и морал трупе у којој се догоди, није потребно нарочито наглашавати. У толико пре за време мира треба ту тако штетну врсту казне, која толико одудара од нашег народног темперамента и културе, и која је дала само штетне резултате, сасвим укинути и избацити из прописг, не тражећи јој никакве замене. 2. Може се рећи, једновремено са завођењем нове казне строгог затвора са везивањем за редове заведена је и једна нова врста казне за официре. То је казна губитка ранга. И са овом новином учињен је не мање погрешан избор. Као год што српском војнику није ништа сметало те да се без казне везивања спреми и оспособи за четворогодишње величанствене ратне подвиге и непојамне тегобе, исто тако ни српском официрском кору није ништа сметало што није имао казну губитка ранга, па да ипак војнички васпита и спреми најбољу војску и да и сам покаже чуда од јунаштва и пожртвовања. Колико је уношење те нове казне у дотадањи систем дисциплинских казни за официре било непотребно и неумесно, нека послужи само овај, више него куриозан, факт: Унета, као нова, у прописе Уредбе о војној дисциплини 1. маја 1916... год. на Крфу, у оним изузетним приликама у којима се наша војска тада налазила, та је казна свакако, по побудама својих твораца, морала имати за циљ да подмири извесну горућу потребу, која се, нема сумње, није могла ни на који други начин да подмири, а ни да отклони. Значи, да су изгреди и у опште теже иступне кривице код наших официра били у то време узели толика маха, да се дотадањим врстама казна није томе могло стати на пут, већ је требало завести неку нову, много осетнију, те се тако дошло до проналаска и усвајања казне губитка ранга. Ни на који се други разуман начин појава и потреба те нове казне у ондашњим приликама не могу да објасне, јер би ова иначе морала значити неку врсту непотребног луксуза. И шта је било2 Та, тако преко потребна, новозаведена врста казне, која се одржала и до данданас, остала је све до данашњега дана, дакле за пуних шест и по годима, без иједног јединог случаја примене! Питање је сад: каква је онда то тако прешна потреба била да се та врста казне ствара и уноси у пропис, кад је код толиких силних иступних кривица и лакше и теже природе нико никад не искуси, ни тада кад је усвојена, па ни за 6:/, година после