Recimo koju

37

копсервативнпх елемената, то је и он стајао под утпском тадаље долптичпе борбе, која је тражила свуда „самоуправу". РаЖа конгреса од г. 1864 —5. свагда ke заузимати знамепито место у повеснпцп овострапог нашег народа. Ту радњу наћиће за значајпу и сваки повесиичар псточне православие цркве, у колко ће налазпти у тој радљп тежњу за упливом световњачког елемента у црквеној управи, као што се такова разиоврсио иоказује у разним помесним источнпм црквама. Коигрес од г. 1864 —б. нашао је велпко необделавано поже, иашао је ирави „парлог“ у нашој црквеној управи. За оио, што је наша хпјерархија у времену иреко по столећа, требала да попрпми пиицијативу: да регулпра спољиу црквеиу управу, то је на једаред спало на конгрес, да он учпни. Може се рећи, да је истп конгрес иочео ствар сасвим пз почетка, па ју је терао до краја. Радња је била доста радикалпа, јер ју гшје надовезао па пређашњу управу, већ је створио сасвим иешто ново. Под утиском жеље за „самоуправом“ и угледајући се па црквену самоуправу, изведену у протсстадтској црквп, копгрес је гледао, да је нресади у иашу црквеиу управу. PIo значајно је, да се тада наш епископат, стојећи под утиском тадање подптичне борбе, ипје миого опирао радњи конгреској, већ је, мање више с копгресом у споразуму радио. Зпачајно је, да су у опо доба баш коисерватпвпи елементп онај рескрипт створпли, иа кога дапас иаша хијерархпја готово аиатему баца. Нема сумње да краљевски рескрппт од 10. августа 1868., који је закључке конгрееа од г. 1864/5. потврдио, има великих заслуга за пашу црквеиу управу. Оп је бар неког реда у пашим црквеиим и школским стварима увео. Регулпсао је одиошај парохпјског свештепства ирема црквеИим општипама, покушао је бар да регулише дотацпју свештеиства, означпо је делокруг поједииих цр-