Ritam

svoju autonomnu produkciju i da je zvuk ploče posledica zbira produkcija svake pesme ponaosob, što je trik prlmenjen i na prvom albumu Partibrejkersa /Jugoton, 1985./. Desta protivnika ove ploče kao najjači argument navodi bogato korišćenje rapa u smislu koketiranja sa aktuelnim trendom, što samo pokazuje pogrešno shvatanje i rapa Ì ovih devojaka i njihovog pristupa. Rap je danas više filozofija crnih Ijudi nego muzika i predstavlja isto ono što je bio blues ili soul pedeset ih i Sezdesetih. Sa muzičke strane u njegovoj osnovi je dobro poznati ritam preuzet iz pesama James Browna.a sve ostalo, scratching, hard-rock gitare... su producentski trikovi. Boye sa ovim nemaju puno veze; ogoljene od aranžerskih i producentskih zahvata njihcve pesme su potpuno u duhu beie muzike - Sto punk i rock ì jesu /ako zanemarìmo najdublje korene/. Run DMC i

Beastie Boys npr. potpuno su obrnut slučaj - rap grupe koje ograničenja svog žanra prevazilaze korišćenjem rock ele-menata. No, čak ni sve pesme ne ko'ri'sle rap, "Lola" i "Gde možemo se sresti" za razliku očf ostatka ploče počivaju na izrazitoj melodičnosti isprepletanih vokala. “Gde možemo..." je retkost u domaćoj muzici po

tome Sto predstavlja posvetu jednoj stranoj grupi, a ne običnu krađu - i to na račun The Pretenders iz "Learning To Crawl” perioda, “Mama Kivi” i "Kralj dosade" su doprinosi vaskrsnudu rock-ortodoksije u našoj muzici, a ved poznata "Ja hoću te" je brilijantan primer trominutne punk himne. NekadaSnji koncertni slatkiS "Mikrosvet" nastavlja svoj život kao deo Kojine hard-rap parade "Dosta, dosta, dosta". SedmogodiSnje iskustvo je uslovilo da Boye, bez sentimentalnosti se oslobodivši nekih pesama sa početka karijere, same spoznaju Sesto predutkivanu istinu na našim prostorima - da dobre pesme nastaju kao plod ozbiljnog vladanja muzičarskim zanatom u istoj meri kao i proizvod nečije instantne genijalnosti. U torn saz-

nanju su koreni sigurnosti, samouverenosti i velike sviračke radosti koja izbija svakom sekundom ove ploče. Nešto Sto se ne stvara preko nodi.

R- Koliko je uopšte bilo faza u razvoju Boya? Biljana - To se sve može posmatrati na više načina - sa novosadskim grupama i sa novosadskom scenom, onda ideološki, kao ženski bend, a može i kad dobar ženski novosadski bend. Iz te prve faze je najvažniji bio neki ženski senzibilitet, "ženski zvuk". Potom smo prešle u drugu fazu, kada smo naučile da sviramo i kada je trebalo raditi neku drugačiju muziku sa sintisajzerom u prvom planu, to je tad bio fazon.

R- Jeste li i vi krenuli zahvaljujući momcima kao Cacadou Look? Biljana - Ako smo mi krenule zahvaljujući njima onda su i oni krenuli zahvaljujudi nanna. Koliko su oni pomogli da postoje Boye toliko smo mi pomogle da postoje Luna, Obojeni program i Grad. Radilo se o jednom društvu koje je zajedno izlazilo, slušalo iste ploče, išlo na ista mesta i jednog trenutka svako je napravio svoj bend. Da nismo bili sa njima verovatno ne bismo napravili bend, a ni oni takode. Ne mislim da smo počele kao se-

stre naše brade ili devojke naših frajera već kao ribe sa svešdu o postojanju Rock’n’Rola i neke potrebe bavljenja muzikom. MI smo se svi ložili na iste stvari, samo je svako na neki svoj način to izbacivao kroz muziku. Na primer mi iz Boya smo setada furale na gomilu grupa od Pistolsa i Ramonesa preko Residentsa i Pere Übu do Suouxie & The Banshees i Pop Group. Opčinjavali su te razni zvukovi, takvo je bilo vreme, bilo je puno stvari oko tebe. Najviše su nas oduševili recimo prvi album Siouxe & The Banshees - "Scream" i prvi album Raincoatsa i takve stvari, dok su se Baie i Luna malo više ložili na Stranglerse, a Obojeni program više na rani Cabaret Voltaire, Pop Group i te stvari. To je sve isti fazon samo je svako pronalazio u