Ritam

MUDHONEYSUPERFUZZBIGMUFF (SUB POP)

80-te su godine za američki rock prohujale kao desetljeće nastanka potpuno novih muzičkih žanrova unutar nezavisne scene, ali i kao sampling, revival i preradba korijena rock’n’rolla, pogotovo njegovog 60’s odjeljka što uključuje garage i psihodeliju kao diminantne pravce. Kao i mnogi bandovi prije njih, i najnovija atrakcija američkog novog rocka Mudhoney crpi inspiraciju iz ostavštine Sonicsa, Stoogesa Ш MC 5 npr., ali za razliku od bezidejnih i neoriginalnih kopiranata pomenutih ili sličnih uzora (što je zatrovalo američku garage scenu 80-ih), Mudhoney na tu čvrstu osnovu nadograduju puno vlastitog, dajući do znanja da se ipak radi o modernom i svjesnom američkom bandu. Uostalom, ne bi ih Sonic Youth tek iz dosade proglasili najboljim američkim bandom i zajedno snimili EP Halloween/Touch Me I’m Sick (Mudhoney sviraju Halloween, a Sonic Youth njihov alter-hit Touch Me, I’m Sick). Prije svega, Mudhoney su težak i snažan rock band čiji su rifovi u potpunosti u skladu s imenom banda, masivni i Ijepljivi kao ušećereni med (Slobodan pryevod naziva Mudhoney). I ovdje se može povući paralela s dva već etablirana imena slibne provinijencye. Dok Dinosaur Jr. „lijepe” melodijom, a Das Damen višeslojnom gitarskom žbukom, Mudhoney fuzzoidnošću bazičnog rifa, kohezivnošću strukture i masom. Kroza sve to probija vidno potenciran rock image (od fotke s omota albuma do tekstova) koji sa-

vršeno funkcionira u svom podsvijetu ne obazirud se na establishment. Stoga kao u ogledalu izvmute misli, kod Mudhoney zvuče strahovito uyjerijivq i isdnito, ne noseći sa sobom bolesne konotacije, već očajnički urlik prezrenih i odbijenih. Umjesto „Love me. I’m beautiful”, Mudhoney urlaju „Touch Me, I’m Sick! Fuck Me Fm Sick!”. Yeah, pretty much right to me. P.S. Ovo će vam izvmuti utrobu. Država Washington ionako već bljuje.

Aleksandar Dragaš

THE WEDDING PRESENT UKRAINSKI VISTUPI V JOHNA PEELA (BMG Records Reception Records - RCA)

Neobična avantura danova grupe The Wedding Present završila je izdavanjem još neobičnije ploce, a prvosveštenik Otkrića Nezavisnog Zyuka, John Peel, dobio je još jedno svoje, adekvatno Zlatno Tele. Konačno se desilo i to, da Evropa, zadnjih godina pomodno zaljubljena u egzoticne zvuke World Music, počne da otkriva i delove svoga tela, Posle vrlo uspešnih 4AD bugarskih horova, još jedan vid istočnog tblklora probio se na talase ostrvskih radio stanica, Na prvo slusarye UKRAINSKI VISTUPI ne deluju ni malo alarmantno. Par ukrajinskih

pesama, malo tvrđe aranžiranih, pa šta? Podatak da su to odsvirali i (što jejoš značajnije) otpevali čistokrvni Englezi, još iz radničkog Šefilda (znad, bez pseudoumetničke akrobatike), baca novo svetlo na celu stvar. Pesme poput „Davni časi (To behu dani ti...)”. „Jaše kozak kraj Dunava” ili „Катša”, domaćem (Yu) slušaocu zvuče nimalo neobično i maltene isto, ma kako bile odsvirane (za hard core ili speed varijantu, ipak, ne garantujem), ali treba se zapitati kako se to čini nekom ko nikad nije čuo ništa slično, a o kulturi i folklom krajnjeg evropskog Istoka razmislja na nivou socrealizma, kazačoka ili američkih spektakala tipa „Petra Velikog”. U skiopu toga, ovaj poduhvat grupe WP treba bezrezervno pozdraviti i ceniti „za sva vremena”, bez obzira kakav bio krajnji sud o ovoj plod. Nema sumnje da su WP, pre pristupanja realizaciji ovog projekta, brižljivo proudli ukrajinski folklor, o čemu dovoljno svedod njihova obaveštenost o Ukrajini i o onome šta sviraju, te spisak instrumenata korišćenih u svrhu dočaravarija atmosfere Zakarpatja i obala Dnjepra. Pored klasidie postave, neophodne za posao kojim se WP bave, sa ploče se čuju i skripka (vrsta violine), dmbalo, balalajka, sopilka, mandolina, bubon (tamburina), bajan. Zanimljivo je da ni jedna od ove dve grupe muzičkih instrumenata nema apsolutno dominantnu ulogu na plod. WP su pronašli neku srednju koncepdju muzićke konstrukcije, primenjujući instrumente- po potrebi, prema nekom unutrašnjem senzibilitetu. Njihovo sviranje je, u principu, u redu, deluju oduševljeno za ono što rade, ali se, na izvestan nadn, ipak, oseća određena distanca. Ne može se red da ova muzika u njihovom izvodenju deluje ni malo hladno, naprotiv. Čini se samo da postoji odredeni stepen vestemizacije (produkcija bubnjeva npr.), što im se, uostalom, i ne može preterano zameriti. Ovo (ako uopšte treba) iskupljuje Len Liggins svojim pevanjem, koje bi, uz malo vise prakse, možda moglo biti izdignuto na onaj pravi nivo muzičkog pevanja. Zadivljuje njegova vokalizacija i osećaj za melodiju ukrajinskog (kao sloven, kog) jezika. Prated vokali ostaju nepoznanica: ako im je namera bila da to lid na kozačke horove, tad neka pronadu kozake; ako su, pak, hteli samo čvršći back-ground, onda je to sasvim u redu. U svakom slučaju, slušanje ove ploče je vrlo prijatno - lep mali ugodaj. Pesme su rasporedene tako da se seta i zadovoljstvo prelivaju, dned zajedno onu čudnu euforiju ushićenosti i uzetosti. Na momente vas kozački konji ponesu uz srebmu stazu Mesečeve svetlosti, da bi vas sledećeg trenutka ispustili u dubine prolećem tek probudenog Dnjepra, dji vas valovi preko mnogih bojišta, napokon, izbace u svežinu gora Verhovinije... Ovakvu muziku može voleti samo onaj ko je može osetiti, a WP su, odgledno, prešli Karpate dstih srca.

Bojan Žikić