Ritam

S’EXPRESS „ORIGINAL SOUNDTRACK” (Rhythm King)

Mafk Moore, osoba u velikoj meri zaslužna za prošlogodišnju acid house maniju, je u februaru ove godine, neposredno pred izlazak debi albuma svog sastava (ili ako vise volite „projekta”) S’express, daojedan zanimljiv interyju u britanskoj muzičkoj štampi. Izražavajući svoj neskriveni prezir prema običnosti svakodnevice, gomili sivih odela na ulicama među kojima se oseća potpuno izgubljenim, on govori o tome kako život za njega počinje tek dolaskom noći, kada se otvaraju klubovi - azili slobode gde se od dnevnih frustracija oslobadaju svi oni koje je realnost prinudila da deo svog budnog perioda provode na sunčevoj svetlosti. Kao DJ, često je svesno išao na to da „rasčisti podijum”, u doba hip-hopa puštajući acid, a kasnije forsirajući garage i deep house, jer kako kaže, DJ ne treba da teži da po svaku cenu bude prihvaćen, već mora da istražuje i usmerava (što je, uzgred rečeno, sasvim suprotno od onoga što su po istom pitanju izjavili Stock, Aitken i Waterman, najkomercijalniji producentski trio osamdesetih, u jednoj emisiji na satelitskom programu). Ove ozbiljne misli izrećene od neozbiljne osobe najavljivale su da će „Original soundtrack” možda biti drugačiji od većine „club L”-ja, koji su najčešće puka zbirka od ranije poznatih singlova i ništa vise od toga. Opti-

mistične prognoze su se ostvariie i S’express nam na albumu pokazuju (najmanje) tri svoja raztičita iica Tu su svima poznati acid mega hitovi „Theme from S’express” (himna) i „Superfly guy”, kao i ovogodišnji „Hey music lover”, a u sličnom stilu nastavljaju i „L'age du gateau” i „Blow me another lollypop”. Veliko prijatno iznenadenje i najvredniji novi moment! su svakako tri deep house numere, „Can you fee! me”, „Special and golden” i kao vrhunac, „Pipms, pushers, prostitutes", deep house rap sa tematikom iz naslova, u kome je pričanje povereno Merlinu, jednom od najprisutnijih „guest star”-ova danaŠnjice. Poslednja na ploči „Coma П” je odlazak u vode čistog eksperimenta na tragu repetativnih ambijentala Briana Enoa ili Philipa Glassa i još jedna potvrda želje Mark Moorea da istražuje a ne da podilazi publici. Ne samo jedna od temeljnih plesnih ploča današnjice, „Original Soundtrack” je najdragoceniji britanski doprinos dominantnom „zvuku vremena” poslmodemističkog (čitaj: post-rock’n'roll) Popa: ustoličenju snažne DJ - potkulture i promociji najuticajnijih DJ-ova u autentične Pop-zvezde, po mnogo čemu superiorne kla.sično stvorenoj konkurenciji. Preslušavži ovu ploču, Gordan Paunovićje rekao; „S’Express su grupa.mdg životal”

Bane Živković

PETER CASE: The Man With The Blue Post Modem Fragmented NeoTraditionalist Guitar (Geffen)

Volite 11 američki film? Mislim na one fiimove čiji su autori Ford, Hjuston, Zigel, Hoks, Pekinpo. One filmove čiji junaci slede svoj veliki san, podržavaju svoje prijateIje, štite porodicu, govore ono što misle i na kraju ostaju sami, Ako volite takve filmove, volećete i Pitera Kejsa (Peter Case) i njegovu muziku. Drug! solo album Pitera Kejsa „The Man With The Blue Post Modem Fragmented Neo-Traditionalist Guitar” (Geffen, 1989) ima istu onu kinestetičku lepotu kao i njegov debi „Peter Case” (Geffen, 1986). Superiorno, enciklopedijsko poznavanje i vladanje svim oblicima etničke muzike Novog Sveta od country-a preko blues-a do zydeco muzike omogućilo je Kejsu date forme maestralno osavremeni i da ih iskoristi kao okvir za svoje nostalnične price. Nostalgija u muzici Pitera Kejsa nije sama sebi cilj već je vrlo subverzivno sredstvo koje nas iz ovog uzburkanog, dezorjentisanog sveta vraća nama samima i ponovo inauguriše neke zaboravljene civilizacijske vrednosti kao što su prijateljstvo, odanost, poštenje, iskrenost. Slušanje druge solo ploče Pitera Kejsa nije čisto auditivna stvar. Ta aktivnost ima i svoju vizuelnu i svoju somatsku komponentu. Dok slušate letalne balade „Entella Hotel” i „Two Angels” ili sjajnu ritmičnu numeru sa zydeco ukrasima „Travellin Light”, osetićete kako i vaše telo neobično reaguje na tu muziku. Pred očima će vam se odvijati jedan od onih filmova sa početka ovog napisa. Oko ovog Kejsovog projekta okupilo se dobro znano društvo. Tu su Raj Kuder (Ry Cooder), Dejvid Hidalgo (David Hidalgo), Dejvid Lindli (David Lindley), Džim Kellner (Jim Keltner). Tu su i dvojica ex-Alpha Band džentlmena Stiven Sols (Steven Soles) i T-Bon Barnet (T-Bone Burnett) od kojih je ovaj prvi i producirao ovu ploču. Ako ovaj podatak dovedemo u vezu sa činjenicom da je Bamet bio producent prve solo ploče Kejsa možerno da naslutimo ko je imao odlučujući uticaj na ovog neotradicionalnog džentlmena. Kejs je početkom osamdesetih bio lider benda Plim-souls čija dva albuma predstavljaju neotkrivena remek-dela drame „mlade krvi”. Žestok rok s početka karijere Kejs je zamenio smirenom, nostalnigčnom, „filmičnom”, roots muzikom ostavši veran etičkom kodeksu zasnovanom na velikom američkom snu, ličnoj hrabrosti i odanom prijateljstvu.

Žikica Simić