Ritam

CLAUDE CHABROL MUDROST FRANCUSKOG FILMA

Klod Šabrol radio se u Parizu 24. juna 1930. u uglednoj lekarskoj porodici. Prvi podatak je rhožda značajan zbog uticaja zvezdanog slučaja na sudbinu koja nije naivna stavka ni u čijem životu, a pogotovo ne u životu slavne osobe! Drugi podatak sigumo je značajan i iz njega proizilazi gotovo čitav racionalni referentni okvir stvaralačkog opusa ovog velikog reditelja. Budući da mu roditelji nisu dozvolili da se filmom pozabavi kao ozbiljnom stvari studirajući na IDHEC-u, Šabrol je kratko vreme studirao pravo i farmaciju, diplomirao književnost na Sorboni i ušao u svet filma mnogo ozbiljnije nego što to i jedna škola sama po sebi omogućava. Naime, od 1952. Šabrol je član kružoka poznatog filmskog teoretičara Andre Bazena, a zatim kritičar u Bazenovim „Filmskim sveskama” koje su u to vreme postale najvažniji filmski časopis na svetu. Nekolikb godina kasnije, kada su plemenite teorijsko-kritičarske ideje mladih ~bazenovaca” dobile i svoj konkretni stvaralački izraz, nastalo je ono što se u istoriji filma zove francuski novi talas. Uz Fransoa Trifoa 1 Žan Lik Godara, Šabrolovo ime stoji u samom epicentru ove značajne specifično evropske struje. Posle dugogodišnje stagnate francuskog filma do koje su doveli ne-

gativni aspckti tradicije t nemogucnost da se na odgovarajući naćin stane uz bok visokom budžetu američke kinematografije u ekspanziji. novi talas je najzad pronasao izlaz iz krize. Ne samo sa ljubaviju, iikolovani na Langu, Hičkoku i Hoksu, novotalasovci su simpatije prema žanrovskom filmu primenili na imancntni im poetski realizam Karnea, Klera ili Renoara. U takvoj konstclaciji stvari, šlo jači-to holji subjektivni autorski stav, uspostavio se kao zajednički imenilac vrhunskog slila celog pravca. Kako kaže Ante Peter!i ć u „Ogledima o deyet autora” kada govori o Šabrolovom meslu u novom lalasu; „Već u početku moguće je konstatirati da, ako je Trifo bio duša „novoga vala”, a Godar njegov temperament ili, kako bi se reklo, „nerv”, da se onda Šabrol već prvim djelima predstavin kao roudrost, kao prvi koji je medu autorima grupe zaista sazreo i cija su djela govorila o nekom dubijem živomom iskustvu i filmskom znanju". Osim toga, Šabrol je zaista, ošnovavši kratkotrajnu filmsku kompaniju, uz svoju prvu ženu kao glavnog finansijera, snimio svoj prvi, a i prvi novotalasni film „Lepi Serž” (1958). Tako je počela njc-

gova veoma bogata rediteljska karijera, koja se uslovno deli na tri faze što se, u stvari, odnosi na tri promene stava opšte kritike prema, zapravo doslednom i koherentnom Šabrolovom opusu. Dakle, pomenuti ozbiIjnoglavci su na početku bili veoma zadovoIjni i od „Lepot Serža”, preko „Rodaka” (1959) i posebno „Naivnih devojaka” (1960) najgodarskijeg Šabrolovog filma, analize su bile bogate i sa pozitivnim zaključcima. Međutim, sredinom šezdesetih, on snima četiri „nedopustiva” luckasta filma: „Tigar voli sirovo meso” (1964), „Mari Šantal protiv doktora Ka” i „Tigar se parfemiše dinamitom” (1965) i „Put za Korint” (1967). Kritika je bila besna i nije pomišljala da ozbiljno analizira očigledno izneveravanje umetnosti u korist tako jeftinih stvari kao što je špijunski film džemsbonđovske provenijeneije! To što ovi filmovi pokazuju isti nivo zanatskog majstorstva kao i prethodrii, što kritikuju iste stvari i što su jednako zabavni, kritiku nije interesovalo. Pucanje u duh publike umesto u njenu dušu smatralo se za promasaj, kako u aktuelno vreme, tako i kasnije. Treća fazaje povratak u milost i to, da ironija bude veća, filmom „Košute” (1968), jednim od lošijih Šabrolovih filmova koji svojom gradanski nevidljivom porno-lezbejskom notom mami daveže da se have ispraznom filozofijom na banalnu temu. Na sreću, posle „Košuta”, slede remek-dela kao što su „Neka zver krepa” (1969), „Mesar” i „Raskid” (1970), itd., koja konačno i zauvek ustoličuju Šabrola na mesto jednog od, organoleptićki procenjeno (!), deset najvećih reditelja u istoriji filma uopšte! Srednji period nije mu ni do danas sasvim oprošten, ali je za olakšavajuću okolnost uzeta razumljivost želje za komercijalnim uspehom koji ide uz „laki” žanr. Pomniji posmatrač, ipak će uočiti da zee leži u grmu ljubavi prema filmu, prema eksperimentu i prema zabavi, a novae je, kao i uvek, samo prijatno opravdanje. Posmatrajući Šabrolov opus u kontinuitetu od „Lepog Serža” do „Ženskih stvari” (1988) prikazanih na ovogodišnjem FEST-u, zanimljiv je razvoj od prihvatanja ideologije Andre Bazena do celovitog lidnog estetskog sistema. Od samog početka, Šabrol se na neki način, uspostavio kao najsvetovnija figura novog talasa. Pri tome mislim da njegovu subjektivnu, objektivnu i umetničku usmerenost ka ovozemaljskim vrednostima materijalizma. O subjektivnom delu saznaje se po njegoyim ličnim izjavama da mu film nije fatalno zanimanje i da bi se takode mogao baviti i drugim poslom, odnosno da film voli koliko i dobro jelo i piće, kocku ili žene; o objektivnom delu svedoči količina snimljenih filmova (takođe i TV serija, kratkih filmova, reklamnih spotova) bez obzira na produkeione okolnosti u kojima su nastajali i izbor jasnih melodramatsko-kriminalističkih tema; najzad, umetnički momenat ove Šabrolove osobine moguće je izraziti samo u radacijiCjl lirišćanski moral (pri čemu mislim na najpozitivnije tačke hrišćanstva) pretpostavljen je anarhiji i nihilizmu, Aristotelova „Poeti-