Ritam

(još jedna Morrisseyeva heroina) „Ask” je bio čudna mešavina high-tech preciznosti i folky melodičnosti podcrtavane glasom Kirsty Mac Call na pratećim vokalima. Nesumnjivo veoma zavodljiv komadić savršenog Popa, svoj javni život je završio na 14-tom mestu britanske Top 50, preselivši se potom zauvek u sobe obožavalaca grupe. Naredni projekt grupe u ciničnom delu Stampe bio je nazvan.„Hotful Of Hollow, part 2”. Naime, album „World Won’t Listen” (mart 1987.) je kompilacija singlova koji su se pojavili posle „Hatful Of Hollow”, pojačanih boljim momenlima sa „Queen Is Deat” kao što je klasik Pop-melodrame „There Is A Light That Never Goes Out”. Na njemu je bio i prekopiran pilot singl koji je bio predhodnica albuma „Shoplifters Of The World Unite”, sa kompozicijama „Half A Person” i „London” na B-strani. Pre nego poziv ostrvskim tinejdžerima na pljačkanje robnih kuča, „Shoplifters...” je bio posveta T-Rexima, najuticajnijoj britanskoj Pop-grupi sedamdesetih i Marc Bolanu, njihovom pevaču i vodi. Neposredno posle albuma „World Won’t Listen” specijalno za američko tržište izdat je dvostruki kompilacijski album „Louder Than Bombs” kao miš-maš ploča „Hatful Of Hollow” i „World Won’t Listen”, koje nisu bile izdate u Americi, uz prirodat predstojeći singl „Sheila Take A Bow” koji nije obećavao puno toga dobrog. Naime, bio je to njihov "najslabiji singl, ponajviše zahvaljujući čudnom izboru vodeće kompozicije, čiju je problematičnost podcrtavao sadržaj B-strane: „Is It Really So Strange” i, naroćito, „Sweet And Tender Hooligan” (jedna od onih pesama The Smithsa koja je vremenom stekla kultni status medu publikom (kao i „Please, Please, Please Let Me Get What I Want”)), nesumnjivo puno „singlične” od „Sheila Take A Bow”. Idok se „Sheila...” polako uspinjala na britanskoj Top 50, govorkanja o nesuglasicama unutar grupe počele su da bjvaju sve glasnije. Vremenom je postalo jasno da je problem u Morrisseyevom nerazumevanju za sve češće Marrove aktivnosti u projektima van matičnog sastava. Mnoga imena su se pominjala: Keith Richards, The Pretenders, Simple Minds, da bi saradnja sa Bryan Ferry-jem na albumu „Bette Noir”, za koju je Marr „žrtvovao” instrumental The Smithsa „Draize Train”, poklanjajući ga Ferry-ju (u njegovom izvodenju zove se „Right Staff’), posebno uznemirila Morrisseya. Uz sve to, muzičkim krugovima i dalje su kolale glasìne o basnoslovnoj ponudi EMI- Jer, pred grupom je, po ugovoru, biojoš jedan album za Rough Trade koji je već bio snimljen i kompletiran, i bilo je za očekivati da će sastav konačno unovčiti svoju jedin-

stvenost. Sredinom julu Morrissey je u intervjuu freelance novinaru Steven Kingstonu, na pitanje o giasinama vezanim za raspad grupe odgovorio: „Nisam siguran odakle one dolaze. Na početku, bile su mi sasvim interesantne. Sada me vrlo zanima da čujem šta je sledeće... madaja zaista nemam šta da kažem na tu temu. Da, grupaje vrlo srećna - svi misiimo da će sledeća ploča biti naše najbolje ostvarenje." Međutim 29. jula, samo šest dana posle Morrisseyevog demantija, usledilo je .ono što su izgleda znali svi, sem njega samog: The Smithsi vise nisu postojali. U prvom trenutku sve je izgledalo tragikomično: iz dana u dan su stizale nove i kontradiktornije informacije. Činilo se da je Johnny Marr napustio grupu, što je i zvanlčno saopštenje Rough Tradea potvrdivalo. Morrissey se bacio u paničnu potragu za novim gitaristom: najpre je u igri bio Ivor Perry, gitarista The Smithsima uvek bratskog sastava Easterhouse, zatìm se pominjao Craig Gannon, jedno vreme član The Smithsa, da

bi vrhunac njegovog rastrojstv bilo pominjanje imena kao sto su Roddy Frame (predvodnik Aztec Camera) ili Johnny Thunders (ex-New York Dolls, ex-Heartbreakers). Traganje za novim gitaristom pokazalo se neuspešnim, pa je Morrissey počeo da razmišlja o mogućnosti da The Smithsi postanu grupa koja bi se okupljala samo za potrebe snimanja, sa studijskim gitaristima. Besmislenost realizacije te ideje preduhitrio je ostatak banda; naime, Joyce i Rourke obavestili su Morrisseya da bi radije saradivali sa Marrom nego sa njim. Tako je Morrissey na kraju ostao sam, i tu je bio kraj svih glasina o mogućem produžetku rada grupe. Pored večitih neprijatelja grupe, ovakvom raspletu najviše su se radovali bossovi EMI-ja, koji su obnarodovali brižno čuvanu tajnu da je grupa odavno stavila svoje potpise na dragocene ugovore, Njihovu pohlepu najbolje su ilustrovle reči Nick Gatfîelda, EMI-jevog A and R šefa: „Za sada je sve u vazduhu, i mi nismo sigurni sta će se dogoditi. Međutim suštinski, mi sada imamo dva izvođača za cenu jednog.”

THE SMITHS

38