Ritam

THE WEE PAPA GIRL RAPPERS THE BEAT THE RHYME THE NOISE (Jive - PGP RTB)

The Wee Papa Girl Rappers (TWPGR) pripadaju londonskqj ženskoj rap sceni, zajedno sa vrlo hvaljenim The Cookie Crew i manje poznatim The She Rockers, The London Posse, Rap Sonic Ladies, itd. Za razliku od pomenutih The Cookie Crew koje imaju snažan ulični kredibilitet, ito ih bitno odvaja od ostatka londonske ženske rap scene i približava New York-skim brbljivcima (a ne brbljivicama), TWPGR deluju kao isfabrikovani produkt diskografske kuće Jive. Ovaj zaključak je neizbežan ako uočite prostri činjenicu da su TWPGR rap-sastav samo po tome sto oko svojih vratova nose tone zlata i ne pevaju već pričaju, To je nedoyoljno da nečiju ploču proglasimo za rap, pogotovo ako ona u suštini predstavlja haotičan, potpuno nesvestan pregled novijih trendova unutar cme muzike kao što su house, reggaemuffin rap, techno, acid, itd. u kome je konvencionalnopevaJe zamenjeno brbljanjem, pa se našlo mesta iza poneki rap. Uz ovo možete, kao dokaz više, probistriti i spisak producenata koji deluje potpuno zbunjujuće čak i ako kao normalnu apsolvirate činjenicu da je za 12 pesama unajmljeno 8 producenata. Naime, jedni pored drugog pojavljuju se, na primer Teddy Riley, američki producent specijalizovan za radikalnije intervencije unutar The Sunset Sounda (vidi recenziju ploča „Lover In Me” Sheene Easton i „Don’t Be Cruel” Bobby Browna) i slobodnije uplive rapa u ordinami dance-pop; zatim tandem Andy Co x- David Steele koji čini dve trećine sastava Fine Young Cannibals i, recimo, Kevin Saunderson, poznati house producent (radi sa Inner City), da zanemarimo ostalu šestoricu ovom prilikom. Zato ovaj miš-maš kao krajnji rezultat, iz te Perspektive, deluje sasvim očekivano. Posto smo usvojili činjenicu da su devojke promašile temu kao takvu, to jest rap, posvetimo se nekim svetlijim stranama ove ploče, a to je upravo okolnost da su promašile temu. Jer, da je cela ploča u maniru pop-rap komada „Soul Mate” ili „You’ve Got the Beat” krajnji rezultat bio bi, ako ništa drugo, dosadan i predvidljiv što je

problem loših, pa i rap ploča (mislim, loših). Ovako, za promenu imate jedan reggaemuffin rap (mešavina rapa i reggaea) - „Wee Rule”, pa techno obojenu „To The Trip” koja zvuči kao drugorazredni Inner City, pa simpatično skrojene house numere „Heat It Up”, „Blow the House Down”, zatim nekoliko pesmica koje možete stipati u koju-god-hoćete-fioku i sjajne vrhunce; naslovnu „The Beat The Rhyme The Noise” čijeg se hard-core rapa ne bi postidele ni The Cookie Crew, i duhoviti bubble gum-rap „Faith” inspirisan George Michaelom. Sve to zajedno čini zabavnu gomilu humora, samodopadanja, glupiranja, nepretencioznosti, zezanja, blesavljenja, uz malkice lopovluka i poneku posveticu (semplovani Bobby Byrd „I Know You Got Soul”, ne previse originalno, James Brown, takođe ne previse originalno i „Blues Brothers” - originalno, uklapa se u njihovo zabavljaéko poimanje uloga u kojima se nalaze), dakle, žvakaću gumu koju ćete žvakati ovo leto, i ispljunuti kad prode. Drugim rečima ako je „rap u sastavu Salt’n’Peppa dobio svoje GoGo’s” (SPIN), onda su The Wee Papa Girl Rappers njegove Bananarame. Ocenu koja procitate ispod ovog teksta shvatite krajnje uslovno, kao zbir pluseva i minusa u koji su uključene i olaksavajuée okolnosti kao što je odsustvo cmih ploča u potrebnom broju na domaćem tržištu, uređivačka politika PGP RTB-a, činjenica da retko koji cmac u „Ritmu” može da dobije manje od tri zvezdice, itd. A ako je dozvoljeno maio naučne làntastike u muzičkim revizijama, vlasnicima licence za objavljivanje izdanja kuće Jive Records želimo da se bar jednom prevare pa kod nas objave ploče kao sto su „By All Means Necessary” KRS-1 (Boogie Down Productions) ili kompHacije „The Word Is Rap” i „Word 2” sa najuspešnijira rapperima iz Jive Recordsa (Scholly D., DJ Jazzy Jeff And Fresh Prince, KRS-1, Kool Moe Dee, itd.) umesto (bljakkk - copyright by D. Piljak) Billy Oceana, Jouathan Butlera i sličnih. ***

Gordan Paunović

DEBBIE GIBSON: ELECTRIC YOUTH (RCA - Jugoton)

Danas se širom planete za status naslovne strane bebećih časopisa tipa „Bravo” i „Ritam” bori nekoliko milijardi mladih i onih drugih (ne)talenata. Debbie Gibson je u tome uspela i posle ovog albuma postala jedna od № 1 tinejdžerskih zvezdica u SAD i na okolnim kontinentima. Doduše, na vrhu se bori sa Kylie Mynogue i Tiffany, ali Kylie ima bezvezan imidž, Tiffany crvenu kosu, a Jason Donovan je muško, tako da Debbie dolazi do izražaja u tom mnoštvu uostalom, čuveni kantautor Mojo Nixon joj je posvetio jednu pesmu na Svom poslednjem LP-ju. Kada je u pitanju ovakva vrsta muzike, format velike ploče može zvučati zamomo, ali u Electric Youth situaciji to nije slučaj (dobro, bar ne u potpunosti). Pesme na ovom komadu izgrebanog vinila obuhvataju širok (?) raspon teenyuppie oseéaja (??). Suviše izdizajniran, isplaniran, isproduciran, etc. da bi zvučao dovoljno neposredno, E.Y. je sjajan za ulazak na jedno i izlaz na drugo uvo, skakutanje i padanje u zagrljaj po diskotekama, MTV, i za civilizovane žurkice kada gosti počinju da se rasipaju zato što neki čupavci puštaju hard core thrash noise.

Debbie ne brine za spas ove planete, u stvari ona ne brine ni o čemu - teme njenih pesama su salala, držimo se za mke, neko negde malo pati, sve to šarmantno ukomponovano u gomilu mašina, saksofona, klavira i ostalih čudovišta, za šta je i sama D.G. delimično zaslužna (pojavljuje se kao jedan ođ rnoguća dva producenta). Baladice, polubaladice i vesele pesmice začinjene već pomenutom, pomalo sterilnom produkcijom i Debbienim na trenutke ozbiljnim pokušajima pevanja čine vrio dobru kolekciju pesama za... već sam dovoljno pričala o tome. Jedina mana (toga uvek mora bili - takav je život) je u tome sto pored svih kvaliteta, ova ploča može dosaditi i najzagriženijim fanovima. Bez obzira na to sto Debbie ima dva sata na levoj ruci, sto sama piše svoje tekstove, bez obzira na pevljive réfréné i par hitova, E.Y. je zahvaéen starom boljkom tinejdžerskog (a i onog za velike) mainstream-a - bezličnošću, dosadom, jednoličnošću, ponavljanjem, tika-taka ritmom i bip-bip (ne pivo) melodijom i zahvaljivanjem svima od Nabukodonosora naovamo na omotu ploče. Dobra devojčica Debbie je suviše prefmjena da bi bija nova Dolly Parton, suviše pristojna za novu Madonnu, još uvek suviše skviči da bi bila nova bilo šta. Čak ne bi zvučalo preterano ni kada bi se reklo da je ona Jim Morrison yuppie-beba Isti pate od đubokih osjećaja isto koliko je izražajno lice Emilije Kokić i razmišljaju o biti života isto koliko i Rin Tin Tm. I kao što reče Mojo Nixon svom druguSkid Roperu: „Debbie Gibson is pregnant with my two headed love child...” Ne tražite od mene da prevedem. * * * *

Janja Bobić

56