Ritam

DVA PARA SESTARA

(BIG BUSINESS) Jim ABRAHAMS, 1988. Bette MIDLER, Lily TOMLIN, Fred WARD, Michele PLACIDO, distribucija: KINEMATOGRAFI trajanje; 98 min.

lako ima isti naslov (originalni) kao nema komedija Lorda i Hardiia iz 1929. u kojoj Stanlio i Olio pokušavaju da prodaju jelku ratobomom domaéinu, „Dva para sestara” nije ni na koji način, osim žanrovski, povezan sa starim filmom. Sintagma „veliki posao”, u ovom slučaju, ponajviše bi mogia da se odnosi na scenaristički posao Dori Pirson i Marka Rubala koji su zamrsilli i razmrsiii celu komplikovanu mrežu dogadaja i odnosa svojih mnogobrojnih karaktera. Ako im se pri tome i dogodila nekolicina nedoteranosti ili preteranosti, gledalac ne može, a da im ne pokloni izvesnu koliéinu dobronamemosti, pogotovo sto ni istinski humor nije izostao iz veéeg dela filma. Dva para ženskih blizanaca bivaju pomesani i odvojeni pri rodenju. Tridesetak godina kasnije, dve sestre su bogate i žive u gradu, Idve nisu bogate i žive na selu. U oba slučaja jedna je sposobna poslovna žena, a druga zanesenjak. Inteligentni fazon je u tome da poslovnost, odnosno zanesenjaštvo, nisu rasporedeni prema primamom oéekivanju. Midlerove se snalaze u gradu, Tomlinove na selu, pa od neprilagodenosti paté dve fizički različite osobe, budući da su izmeštene iz svojih prirodnih sredina. Ako radnja i ritam i imaju problema dok je akcenat na onom paru koji je na selu, čim one stigmi u Njujork, sve postaje mnogo bolje. Spoj dva para bliznakinja dešava se oko posla za koji su obe strane zainteresovane, ali iz različitih smerova. Pomenuti posao s merom je tretiran, tako da predstavlja svojevrsni, nešto razredeniji „mekgafin”, a radnja se suštinski pokreće razvojem vodviljske situacije sa četiri zbunjena muškarca i jednim recepcionerom. Najveći problem „Dva para sestara” jeste u ružnoći dve glavne glumice. Izborom Bet Midler i Lili Tomlin, Ejbrahams (senarista i režiser „Ima li pilota u avionu”, 1980) kao da se držao uputstva o smešnom renesansnog teoretiëara drame Viéenca Madija koji u svojoj klasifikaciji na prvo mesto stavlja komičnost telesne sramote, tj. fizičke nedostatke. Midlerova, koliko god se trudila, i pevanjem i vulgamošću, nikako ne može bili Me Vest, a sve drugo je samo neukusno ponašanje debele žene. Što se Tomlinove tiče, njena životna uloga je uloga Edvine u „All of Me”''(l9B4) Karla Rajnera, gde je estetska poenta u tome da ona na kraju menja svoje telo za telo lepe osobe. Elem, vasta banalne poetike koju reditelj nudi tokom filma, uvećava se i sredstvima kao što su repliciranje „Dinastiji” ili izvođenjem preteranih pozorišnih gegova. Na sreću, prava duhovitost scenarija, bazirana i na podrobnom bavljenju karakterima, učinila je film dovoljno slojevitim da se navedeni nedostaci mogu progutati. Komedijski šablon blizanaca, poznat još od antike, obogaéen je različitim melodramatsko-poetskim momentima Priča o pomalo prezrenoj sanjalici koja intuitivno zna da ne pripada sredini u kojoj živi, a onda saznaje da je bila u pravu, jedno je od većih bogatstava ovog filma. * * *

Vladislava Vizi

SICILIJANAC

(THE SICILIAN) Michael CIMINO, 1987. Cbristoper LAMBERT, Terence STAMP, Barbara SUKOWA, Giulia BOSCHI, distribuera: MAKEDONIJA FILM ll9 min.

Kada se pre nekoliko gođina proculo da će na novom projektu talente ujediniti Mario „kum” Puzo i Majkl „lovac na jelene” Cimino, vest je zvučala toliko dramatično kao da će ovadva stvaraoca susresti samu sudbinu. Zbog kaKbra njihove reputacije, ali i zbog činjenice da se njihovo romansko poreklo savršeno pokiapa sa tematskim opredeljenjem, priča o sicilijanskom Robin Hudu pretendovala je na značajno mesto u nekoj budućoj istoriji filma. Nažalost, „Sicilijanac” se pod ovako velikim pritiskom jednostavno raspao. Uostalom, Salvatore Đulijano i nije lik koji bi mogao da otrpi veća iskušenja. Idealista bez ideologije, revolucionar bez programa, generai bez laktike, Ijubavnik bez strasti, Salvatore je potuno pogresan premisa za epske pretènzije filma. Rastrzan izmedu zadovoIjenja nekakve socijalne „pravde” i gradenja legende o sebi kao o pravedniku, narcisoidno svestan svoje „posvećenosti”. Salvatore se, ne odveé mudro, opire svim institucijama sicilijanskog društva - državi, crkvi, velikoposednicima, mafiji - bukvalno sekuói granu na koju se jedva uspeo. Konfuzija je upotpunjena meduigrom sa sporednim likovima natopljenom nekakvim mističnim, nedokučivim fluidima, koji duboko poti-

skuju prave motive i odnose, a guraju u pivi plan preterano emocionalne reakcije. Previse kontroverzi i za jedan „kontroveran” lik, kakav je navldno Đulijano, a premalno scenarističkih argumenata koji bi podržali ovako koncipiranog junaka. Pažljivo iščitavajući Puzov roman, Cimino je uspeo da prenese sve napred pobrojane mane, obogativši ih sopstvenim rediteljskim opsesijama. Insistirajuä na spektakulamosti prizora i neppstojećoj epici. Cimino je pokidao i ono malo niti ispletenih u mreži oko glavnog junaka. To je rezul tiralo samo na momente efektnim ali u celini neefikasnim nizom epizoda, predvidljivih po strukturi i funkciji, i začinjenih patetično pompeznim dijalozima. Pridržavajua se konvencije kvaziistorijskog spektakla, Cimino je uposlio šaroliku glumačku ekipu, od kojih je naveći promašaj Kristofer Lumber u naslovnoj ulozi ali i ostale zvezde-epizode (Barlbara Šukova, Terens Stemp...) ni približno ne opravdavaju svoju reputaciju. Koristeći se svim mogućim sredstvima, Majkl Cimino dosledno je sledio jedino nesistematičnost i nejedinstvo glavnog junaka, no to, na žalost, ne može da se ubroji u pozitivne poene. Ovenčan slavom spektakularnih promesaja, Majkl Cimino i dalje krómi kredite jednog zaradenog Oskara, za poznati film, stalno zanemamjutì svoje najkvalitetnije („Magnum fors”, „Kalibar 22 za specijalistu”) doprinose fflmskoj umetnosti. Možda će ga neko buduée ograničenje budžeta üi iznenadan susret sa Klintom Istvudom vratiti na pravi put * Deian Kovačević

Dejan Kovačević

62