Ritam

FILM

VOZAČKA DOZVOLA

(LI CENSE TO DRIVE) Greg BEEMAN, 1988. Corey HAIM, Corey FELDMAN, Carol KANE, Heather GRAHAM dlstribucija: UNION FILM trajanje: 88 min.

U pravoj poplavi tinejdžerskih komedija u poslednjih par godina već se nazire nekoHko različitihtrendova. Reditelj puput Tima Hantera (Na obali reke) i Roba Rajnera (Ostani uz mene) svoje poetike grade na sopstvenom detinjstvu, nostalgično nas vraćajući u vreme ideala i drugačijeg pravila igre. Humor je u njima tek čokoladnl preHv. S druge strane autori kao što su Džoel Šumaher (Izgubljeni momci) i Rod Denijel (Mladi vukodlak, Kakav otac takav sin), svog „mekgafina” za pokretanje pubertetske mašte pronalaze u fantastičnom, iracionalnom i natprirodnom. U oba Denijelova filma situacija je konvencionalna a glavni tinejdžerski lik (Foks Kameron) svojim „neprirodnim” ponašanjem unosi pometnju. U Šumaherovom filmu zatičemo inverziranu varijantu, Običan, prosečan tinejdžer zapada u „onostrani” milje u kome je anarhizam i omladinski bunt, predstavljen svetom klasičnih vampira. Najzad, postoji citava škoia izgrađena oko reditelja Džona Hjudžiza (Fersov ludi dan), koja uporište za komične situaci) e, nalazi u Masnom i emocionalnom raslojavanju američke omladine. Njihovi junaci su obični, najčešće srednjeklasni klinci, koji svoje seksualne frustracije projektuju u nedodirljivi svet „bogatih” zaljubljujući se po pravilu u lokalnu „školsku princezu”, koja ga u početku ne primećuje, da bi na kraju, ipak, popustila pred naletom njegovih nepatvorenih emocija. Dva filma

Hjudžizovog pulena Hauarda Dojča (Lepotica u ružičastom, Ljubav na školski način), kao i ostvarenje nekadašnjeg vunderkinda Stiva Rasa - legendama „Prica o Badi Holiju” (Ljubav ne možeš kupiti), tipični su reprezenti ovakvog usmerenja. Toj grupi, uz nekoliko nedoslednosti pozajmljenih iz prethodno pomenutih trendova, pripada i izvrsni debitantski film Grega Bimena „Vozačka dozvola”. Smem čak tvrditi da suptilnošću i artikulisanošću režije Birnen već sada prevazilazi sve pobrojane autore, sa izuzetkom Tima Hantera. Gotovo je neveròvatno sa kakvom lakoćom on pokriva sve rupe u inventivnom ali necelovitom scenariju Nila Tokina, uspevajuéi da od prvog do poslednjeg minuta održi furiozan ritam priče. Njegov „tipični klinac” (maestralno ga igra Kori Hejm) nije sentimentalni zanesenjak, veé tvrdoglavi lukavko, koji posto ne položi vozački ispit, resi da ga ignoriše. Njegova „scholgirl fatale” (zanosna Hider Grem) nije, ispostaviće se, nedodirljiva princeza, nego tupava devojčura sklona alkoholu, koja pleše tep4lens na krovu dedinog kadilaka obasjana mesečinom. Njegov najbolji prijatelj (standardni Kori Feldman) nije oličenje drugarske vemosti i požrtvovanosti, već cinično spadaio koje mu duva dim od cigarete u lice dok vozi. Uvodna sekvenca klaustrofobičnog sna, kao i farsičan završetak, pokazuje Bimenovu samosvest u tretiranju sižea. On ne nudi parodičnu distancu, ali zna daje potreban blagi, duhoviti odmak. „Vozačka dozvola” je najava jedne potencijalno blistave karijere. ***** Dragan Jeličić

Drag an Jeličić

DRAGNET

(DRAGNET) Tom MANKIE WICZ, 1987. Dan AYKROYD, Tom HANKS, Christoper PLUMMER, Elizabeth ASHLEY, distribucga: BEOGRAD FILM trqaqje: 106 min.

„Dragnet” (Traganje za zloćincem) bilaje, tokom pedesetih, jedna od najpopulamijih TV serija u Amend. Prema njoj su snimljena i dva filma - 1954. i 1969. - koja je režirao Džek Veb, tumač glavne uloge - policijskog narednika Džoa Flrajdija. Mankijevičev „Dragnet” predstavlja besmislenu parodiju populame serije prikazlvane pre više od četvrt veka, a istovremeno je pravi primer svekolike jalovosti filmske parodije.

Uvek vezana za ono sto se parodira, nikada sposobna da uspostavi sopstveni, autentični univerzum i vlastiti komički ključ, parodija sama sebe eliminiše iz ozbiljne istorije filmskog komedije jednostavni zato sto nije deio „dobre volje”, Konačno, za stvaranje dobrih filmova sa elementima parodije treba b bili komički genije, a filmska istorija poznaje samo tri takva koja su se na to povremeno odvažila: braću Marks, Blejka Edvardsa i Džona Lendisa. Tom Mankijevič nije prošao ni kroz kvalifikacije za „C” grupu. Medutim, prisustvo Dena Ejkrojda (Braca Bluz, Kolo Sreée, Spijuni poput nas) u dvostrukoj ulozi - koscenariste i glavnog glumca - čini film zanimljivijim nego sto uistinu jeste. Prvo, zato što je on „kamen ku-

šač” za glumce koji ce postati vece zvezde od njega: Džon Beluši, Čevi Čejs, Edi Marfi i konačno Tom Henks. Po pravilu, u takyim tandemima on igra tipa kojeg treba urazumiti. U filmu „Dragnet”, on je rigidni poli cajac koji više nevolja zadaje svojem partneru nego suludim rasturačima pomografije koji hoće da zavladaju Los Andelosom. Den Ejkrojd izgleda smešno, a njegovi partneri mogu i da glume smešno. Drugo, ovaj film je najizrazitiji primer da zaista autorski prenosi svoju očiglednu opsesiju „američkim snom” i patriotizmom iz filma u film. AH, pošto on ne izgleda kao Švarceneger ili Brus Vilis, Ejkrojdu je ostao komičarski, ironični pristup, kojim je suptilno rukovao sve dovde, kadaje njegova vrlina metastazirala i „pojela” film. 21a to vreme.

Tom Henks je iskoristio prilku da vežba za kasnije uspehe, a Kristover Plamer je napravio svoju najbolju komičku vinjetu. I tako, dok se u ovoj neujednačenoj komediji policajac sa građanskom svešću Mikija Mausa i manirima Paje Patka smuca kroz nemotivisane situacije iz masnih riceva, možemo da se sećamo Ejkrojda iz Lendisovih filmova, da čekamo njegov nastup u „Couch trip” Majkla Ričija, da pogledamo Henksov raskošni talenat u remek-delu „Big” Peni Maršal, i da zaboravimo ovaj negativni primer iz estetike komedije. Ostaje samo jedno pitanje; kako je moguće napraviti slabu komediju kada u njoj igraju Ejkrojd, Henks i Plamer? Samo zbog glumaca dve zvezdice. * * Boško Milin

Boško МШо

61