Ritam

STARMALI DELINKVENT

intervju: John Waters

OD SAMOG POČETKA OFICIJELNE PROJEKCIJE (VAN KONKURENCUE) FILMA Cry Baby na ovogodišnjem kanskom festivalu, sve je ukazivalo na to da se đotične nođi ima desiti nešto nesvakidašnje. lako je Veliki auditorijum „Lumiere", glavna festivalska đvorana, odavno navikao na ekstatične izlive podrške zadovoljne publike histeridne ovacije prisutnih, povodom gotovo svakog od imena u uvodnoj špici filma, dak su i za prevejane novinarske „festivaloholike" predstavljale autentidni doživljaj. A okupljena gomila poklonika kulta „John Waters", do kraja se nije smirila. Posle osamdesetpetminufniog kolektivnog transa, do kojeg ih je po ko zna koji put doveo guru američkog „undergraunda", zahvalni vemici priredili su Watgrsu „hapening" dostojan videnog filma, doslovce fizidki ne dopuštajudi mu, baš kao ni njegovim pratiocima Ricki Lake i Iggy Popu, zvezdama Cry Baby, da izađu iz dvorane sve dok ne odslušaju i poslednji aplauz. Što bi po svoj prilici trajalo daleko duže od onih minuta koliko su dozvolili izvršioci protokola pre no što su odlučno prekinuli uspostavljenu čvrstu vezu izmedu stvaraoca i publikfe.

Legenda niskobudžetne alternative Hollywoodu, otac filmske ideologije „lošeg ukusa", John Waters je posle više od dve i po decenije provedenih u „podzemlju" fflmske Amerike, daleko od pompe i „glamora", „tvomice snova", kanskom poživnicom valjđa i konačno prihvaćen od strane establiSmenta. Istog onog koji se do pre koju godinu zgražavao nad njegovim „neverovatnim vežbama lošeg ukusa", proglašavao ga za „analnog anarhistu", a u njegovom opusu pronalazio „najbolesnije filmove svih vremena". Za mnoge senzacija ravna jednom od svetskih čuda, projekat poznat u američkoj specijalizovanoj štampi pod imenom „Waters ide u Hollywood"-započet u pre dve godine filmom Hairspray, koji je imala prilike videti i nasa publika —svoj je odraz vrlo brzo dobio i u Evropi. Potvrda tome je i nevideno interesovanje televizijskih ekipa brojnih evropskih kuda prisutnih u Kanu za Watersovo gostovanje u tv-salonu festivalske palate, 1 predugačak spisak novinara prijavljenih za razgovor sa 6etrdesetčetvorogodiSn jim „patrijarhom

trash-umetnosti". Ipak, uz veliku pomoć kanskog doajena Nebojše Đukelića, ovaj reporter uspeo se nekako dokopati Watersa. lako je oCito vrlo brzo naučio pravila koje diktira Hollywood, Waters zasigurno nije od kova vrhunskih filmskih zvezda, pa mu se još uvek dešava da se u razgovoru sa novinarom zanese i svojevoljno prekorad satnicu koju su mu odredili tutori iz „Universala". Iza ovog izuzetno đuhovitog i vedrog čoveka, koji gotovo svako pitanje i odgovor proprati bumim smehom, stoji karijera sastavIjena od opštih mesta filmskog „undergrounda", naslova koji se ne mogu propustiti čak i u najpovršnijem pregledu. Osim Hag in a Black Leather (1964), Roman Candles (1966) —oba osammilimetarska— Eat Your Makeup (1968), Mondo Trasho (1969) Multiple Maniacs (1970) —sva tri crno-bela, na „Sesnaestid" Pink Flamingos (1972), Femlale Trouble (1974), Desperate Living (1977)—svi u koloru i na 16 mm, kasnije prebačeni na 35 mm standard te uz dva već pominjana i (ahu\azxti Polyester (1981), prikazivan u ~spedjalnoj tehnid" „odorama" (gledaoci su na ulazu u bioskop dobijali kartone obeležene brojevima, i kada bi se odredeni broj pojavio na pla-

46