Ritam

OBOJEn: program Najvažnije je biti zdrav Search & Enjoy Ja sam flaša puna boli, ja sam kuća koja leti, ja sam niko što postoji. , Postoji hiljadu načina da se zapoone priča o grupi kojaje karijeru otpocela u okrilju našeg novog talasa a debi LP objavila tek sad, ali nijedan koji zaista objašnjava zašto se to tako desilo. Možda bi uputnije bilo napraviti od ove desetogodišnje kalvarije otvoreno pitanje... Naime, dovoljno je malo zagrebati po povržini tog perioda (1977 1983 Ш 'B5) i odjednom će па sve strane isplivati zaboravljene i izgubljene grupe onog doba koje su svojevremeno bile piznate kao izuzetno vredne ili bar zanimljive, a daza sobom nisu ostavile apsolutno ništa, бак ni dokumente, Obojeni program, koji do debija dolazi posle deset godina postojanja, dobar je kao primer. Oni sujnnogo čemu negde па pola puta između Šarla akrobate i Воуа, sa jasnim identitetom - pop grupa sa bogatim untrašnjim životom koji mora da izađe napolje. Najvažnije je biti zdrav je jedan od onih prvenaoa koji snimaju zrele grupe u stadijumu kad im je skoro svejedno da li će ga snimiti ili neće. Što je najzanimljivije, Obojeni program se zahvaljujući jačini svoje vizije popa i svojoj doslednosti, danas nalazi u poziciji da se pre može smatrati delom budućnsoti nego delom prošlosti. Naime, ukoliko ste se ikad pitali zaštojednom čoveku koji nije išao u srednju školu (Koja) poklanjamo toliko pažnje, onda je to zato što se oko tog čoveka i njegovog producentskog rada od 1985. polako formirala jedna porodica grupa kojatrenutno diktira standards za budućnost u Beogradu. Obojeni program je proistekao iz ove mini-škole kao najin-

telektuainiji moguoi poduhvat koji još može podneti krhka i zavodljiva pop-struktura. Kojaje za njih bio i blagotvorniji nego što je Steve Albini bio za Pixies na njihovom debiju Surfer Rosa, a sa istom namerom da iz producentske stolice učini jednu ekstaticnu pop muziku još teksobnijom. Sirovost gitarskog zvuka ovde je upravo pojačala teskobnost Kebrinih tekstova i dovela njihovu laganu izludenost do oštrice koja joj Je bila potrebna. Preslušajte u sitnicama grandioznu Kosmos u mom srcu da biste znali o čemu govorim. Svaka druga pesma ( Stipaljka, Fitadelfija, Ona je

tul, To još nisam re kao, Kad bi maio...sedam puta...mozak stao) je izradena kao iglica koja übada, a opštu neutešnu atmosferu pocrtava neobican Kebrin glas i izgovor koji neodoljivo sugerišu figuru deteta koje se protivi, a koje nema mogućnosti da se odbrani. Identifikaoija je ovde potpuna - bez njegove nezaštićenosti, ove pesme bi znažile nešto sasvim drugo - njegov manični način kojim ispovrće sebe pevajući svoje kompozicije uživo, jedna je od trenutno najboljih stvari koje možete videti na pozornici kod nas, a njegove neutešne pesnicl(e dogodovštine slucajno ili namerno pogadaju osetljiva tinejdžerska srca u svoj njihovoj trenutnoj egzaltiranoj dezorijentaciji. Veličina dela koje Obojeni program ostavlja za sobom je utemeljena u strahovitoj uspešnosti kojom Kebra oživljava mrtve stvari iz svog sveta za vas, u jednoj jakoj pop-mašti koja kroz svima razumljive klasične, obično ljubavne priže, i zarazne melodije - uspeva da učini da ustane ceo jedan neslućen svet emotivnih stanja i postane dostupan svima. Topla i duhovita, čežnjiva i kivna, muzika Obojenog programs je jedno od najintezivnijih iskustava koje možete imati u domaćim okvirima. Ne postoji ništa osim strasti, bilo koje ljudske strasti, kao goriva u umetnosti pravljanje finih pop mašinica - a Obojeni program ima i vise emocija zbijenih na jednoj ploči i u jednoj pesmi nego što je to zaista zdravo. Definitivno remek delo jugoslovenskog pop-undergrounda bez obzira što muzički teško da će uticati na nekog zbog ogromne samosvojnosti ova plooa će delovati na mnoge promene raspoloženja kod ljudi koji će je držati kod kuće. Neke ploče presto žive. Ovo će bfti zauvek živo.

ipak zvuče superiornije, ali ih to ne lišava (izrečene) negativne kritike. Slušajte Faith No More, Prong i Red Hot Chilli Peppers.

Aleksandar Radojčić

RODNEY CROWELL Key To The Highway CBS - ZKP RTVU Za sam početak - jedna zagonetka iz country rodoslova: "Ono što je Johnny Cash nekada bio legendarnoj Maybelle Carter (članicajoš legendarnijeg sastava “Carter Family"), danas je Rodney Crowell Johnnyju Cashu." One najradoznalije odgovor očekuje na kraju ovog teksta, a mi idemo dalje. Elem, oak i da nikada nije uhvatio gitaru u ruke Crowell bi se, zahvaljujući činjenici sadržanoj u rešenju zagonetke, zatekao, bar onako usput, u nekoj od country enciklopedija. Pošto se njegove ambicije, očito, nisu natom

faktu skončale, enciklopedijska jedinica se znatno povećava jer je treba posvetiti jednom od najboljih (ako ne i najboljem) kantri kompozitora koji su se u poslednjih petnaestak godina muvali oko Nešvila. Nekada davno, ovakva profesija je podrazumevala ili apsolutnu pevačko-izvođačku apstinenciju (Harlan Howard, Hank Cochran) ili tek naknadno otkivanje takih sklonosti i sposobnosti (Roger Miller, Willie Nelson, Kris Kristofferson). Rodney Crowell, pak, od druge polovine sedamdesetih naovamo, iskljucivo superiornošću svojih pesama, koje su, u devedeset posto slucajeva, originalno izvodene na njegovim solo pločama, privlači i druge artiste. Jugosiovenska publika se, opet, na sebi svojstven nacin, sa mnogim biserima iz Crowellove pesmarice upoznala posredstvom drugih izvođača. A svako ko je bar jednom čuo Ashes By Now, Shame On the

Moon ili Voila, an American Dream u izvodenju Emmyiou Harris, Boba Segera i Plave trave zaborava, te spoznao činjenicu da su pomenute pesme delo jednog čoveka, svakako je poželeo i da sazna nešto vise o dotičnome. Napokon, Produkcija RTV LJubljana umiruje vapaje takvih očajnika objavljivanjem (ukoliko se ne varam) petog Crowellovog albuma Keys To the Highway, Za svakoga ko se po prvi put susreće sa njegovim glasom, postoji opasnost ishitrenog prihvatanja postojanja tzv, "Burt Baoharach sindroma" - tj. činjenice da kompozitor najmanje sugestivno izvodi sopstvene komade i daje večno upućen na “usta" drugih interprets. Crowell, na sreću, nije (kompozitorska) lepotica sa piskutavim glasićem, ali, sasvim sigurno, jeste pevač sa "ek.spresivnošću iz druge ruke" što će reći da ne nastupa sa predispozicijama (boja glasa npr,) kojima na preoao osvaja

slušaooa, U nekoliko navrata na ovoj plooi, neodoljivo podseća (pevaoki naravno) na T-Bone Burnetta i tim poredenjem je, cini mi se, bar delimično razrešen ovaj problem, Uz to, svako ko je na Crowellovoj ploči očekivao onu vrstu muzičke country pravovernosti kakva je npr. sadržana na pločama Dwighta Yoakama (radenim sa neskrivenim naklonom "Bakersfield" zvuku Bucka Owensa) ili u Novonešvilskom zvuku Randyja Travisa, bice pomalo razočarani povremenim "crossover" akcentima - tj. svodenjem country instrumentaeije na pojednostavljenu i razmekšanu R&B i rock osnovu, Ukoliko apstrahujete pomenute "dileme", ostaje vam ono što je i najvrednije - Crowellove pesme - tvorevine čoveka dovoljno osećajnog da bi, gotovo neprestano, bez ikakavog kompleksa tematskih konvenoija, pevao o jednoj

Dragan Ambrozić

61