Ritam

MISISIPI U PLAMENU (Mississipi Burning) Alan PARKER Gene HACKMAN, William DAFOE, Frances McDORMAND, BradDOURIF Razvoj rasnih odnosa na Jugu SAD imao bi sasvim grugačiji tok da plutokrate Severa nisu došle na ideju da zloupotrebe ljudske potencijale južnih država. Umesto suštinski novih odnosa graanski rat donosi priču u "Ijudskim” pravima. Prema rečima ESlija iz filma "Prohujalo sa vihorom" posleratni period donosi: "takvu eksploataciju crnaca kakvu nisu pomišljali ni najsuroviji robovlasnici." Rasne sukobe nude upravo oni koji se nude kao prodavci ideja za njihovo rešavanje. Kao i u prošlosti, tako i na filmu "Misisipi u plamenu", sve počinje sukobom belaca oko toga šta bi crni morali da misle o svojim pravima. U ovom filmu"snimljenom prema istinitim dogdajima", dvojica agenata FBI u toku leta 1964. godine dolaze do u Misisipi da ispitaju nestanak aktivista za gradanska prava. Postoji sumnja da su aktiviste likvidirali članovi Kju-Kluks-Klana. U godini koja je dolazila navršavao se jedan vek od završetka gradanskog rata, ali i vekpostojanja Klana. Odnos snaga dvaju civilizacijskih principa, oličenih u Severu i Jugu, uticao je na stvaranje i razvoj predstava o ovoj organizaciji. Od romantične slike zaštitnice bele rase pred terorom pobednika gradanskog rata iz filma "Radanje jedne nacije", preko filmova Arčija Meja, Stjuarta Hejslera i Terensa Janga, predstava o Klanu se razvila u morbidan prikaz iz fila "Misisipi u plamenu". Parker je potrošio mnogo filmskog prostora da bi se surovo poigrao sa likovima Klanovaca i američkim pravosudem. To je učinio samo da bi opravdao mafijaške metode agenata Federalnog Biroa. Film jezamišljen kao osuda Kju-Kluks-Klana, a nije dotakao pitanje njegove tajnosti, najmračniji aspekt ove organizadje. Zbog te tajnosti rimokatolici u Klanu prepoznaju masoneriju, a masoni s gnušanjem gledaju kako se de njihovih rituala desakralizuje povlačenjem po ulicama Juga. Jevreji ih ne vole jer se pozivaju na rasistički duh nekih delova Starog Zaveta. Jrdini simpatizeri Klana bili su crnci koji su nosili kukuljice da bi sakrili svoja lica u vreme borbe protiv abolicionizma.

Filmovi Alena Parkera pokazuju kako se od mizantropije stvara "stil". Osnovni razlog postojanja vrline u njegovim filmovima je potreba da se istaknu nakaznosti ljudi čije je sudbine autor izabrao. Sukobi unutar drame služe za iživljavanje nad čovekovim padom. Parkerova umetnost je levičarska i kao takva se đivi zlu i uživa u njemu bez istinske potrebe da ga prevazide. Zato nije ni čudo što je u najboljem Parkerovom filmu "Andelovo srce" glavni junaksam davo. Film "Misisipi u plamenu" zaslužuje bezbroj petokrakih zvezda simbola satane, masona i komunista. Na Sudu koji dolazi njihovi gresi neće nositi kukuljice.

Bogdan Zlatić

OTOKS BLAGOM (Treasure Island) Fraser C. HESTON, 1990. Charlton HESTON, Christian BALE, Oliver REED, Cristopher LEE Carlton Heston, glumac specijalizovan za uloge "larger- than-life" od Mojsija do Mikelandela, epski heroj u mnogim uspeSnim super-spektaklima (Oskar za "Ben Hura", 1959.), izjaviojejednom prilikom;"lgrao sam tri predsednika, tri sveca i dva genija, Ako to nije razlog za krizu ega, ništa nije!". Kad tako misli otac, kako lije tek sinu!? Frejzer Heston rodio se 1955. i prvi put se u ulozi reditelja našao režirajući "Ostrvos blagom", koje je više nego dovoljna opomena da ne bi trebalo da se bavi ovim poslom. Slučajevi objektivno-subjektivne neusaglašenosti obično su takvi da neko ima talenta i znanja, ali ne može da dode do mogućnosti da je izrazi; toježalosno, ali ni u pola onoliko koliko je žalosna mučna dosada publike koja uzdiše gledajući film Hestona juniora, čoveka koji je dobio šansu za izražavanje, ali nije znao šta bi s njom. Opređelivši se za ek-

ranizaciju romana o gusarima i putovanju na ostrvo sa sakrivenim blagom Roberta Luisa Stivensona, Heston Jr. je radio isti posao četvrti put (1934. Viktor Fleming, 1950. Bajron Heskin i 1972. Džon Hog). Takvo insistiranje na sižeu izgleda kao rediteljska upornost da saopšti nešto do čega mu je zaista stale. Međutim, posle 110 minuta filma to "nešto" ostaje jednako nedokučivo i autoru i public! koja, u zavisnosti od udobnosti bioskopskih stolica, izlazi iz sale nezadovoljna i nažuljana ili nezadovoljna i naspavana. Stivensonov roman spada u onu literaturu koju su svi nekada sa zadovoljstvom pročitali, ali više niko ne može da se seti o čemu se radilo. Rediteljev ulaz u film za koji je sam napisao i scenario pokazuje da se to dogodilo i njemu, ali mi nije jasno zašto nije ponovo nabavio knjigu! Predug uvod, dosadna akeiona radnja (nije kontradikeija mada izgleda!), nejasan i nekonsekventan kraj, bezrazložno potencirana pozorišna gluma, povreraeni naturalistički ispadi kamere i režije u pravcu maske (unakažena lica, pokvareni zubi), sve to zajedno naveli su mladog reditelja Edija Ozgijana da izjavi:"Vrati se Bulajiću, sve ti je oprošteno!". Više od toga teško je reći. *

Vladislava Vizi

73