Ritam

MEGACITY4

Sa Jerry]em baslstom MC 4 trl dana pričanja po Beogradu prolazl kao Jedno veče na Akademljl ■ Između dva skakanja na poznate melodlje I ritmove nađe se vreme da se Izmenl par rečl. Oh, ko ]e ONA devojka? Otkud ml ovde? A tek pollcajci?

"Okupili smo se 1987. kao Megacity 4, u Farnboroughu, to je mesto poznato samo po velikoj vazduhoplovnoj bazt, inače. Svi smo bili u nekim grupama ranije, po pet-sest godina unazad, ali od tad smo se popravili za sto procenata, verovatno zato šlo smo kao MC4 prvih godinu dana proveli samo vežbajući. Već đruge smo imali oko 80 nastupa, a 1989. smo održali 175 koncerata, postah smo pomalo popularni, rekao bih." VUe nego popuiami. MC 4 su danas zaštitni znak celog pokušaja jednog novog naraštaja muzičara da održi otvorenim vrata spontanosti i iskrenosti u trenutku kad populamom muzikom vlada letargična, beživotna, a ipak raspomamljena razbibriga. "Oduvek smo bili jako odlučni - hteli smo da nas Ijudi vole. Mi nismo stidljivi, hoćemo da budemo otvoreni - јег, ako si u bandu, već samim lim što si na sceni moraš đa budeš otvoren i moraš da budeš vrlo odlučan u onom što radiš da ne bi upao u neku neprijatnu situaciju. Manje sale su bolje za koncerte komunikacija je najbolja u njima. Ali ni to ti ne pomaže u Švedskoj, tamo su Ijudi maltene stajali otvorenih usta i gledali nas. Najbolja mesta za sviranje, što se publike liče, su Bristol, Bordeamt, London, Berlin, Pariz može biti čudan, Zagreb je bio sjajan, Beograd oba puta, Niš takođe. Šokiran sam time što na svim koncertima ovde srećemo Ijude koji napamet znaju naše lekslove." Ima nas takvih. Ali razdragan način na koji su nam svirali ravno dva sata, da bi nam posle priznali da još samo 4 pesme koje znaju nisu izveli, zahteva da se o MC 4 govori sa poštovanjem koje obično čuvamo za blistavu muziku, koja se zbilja dešava. Rock’n’roll je, pre svega, događaj, a MC 4 se stalno dešavaju. "Prvi album koji sam kupio bio je AC/DC IfYou Want Blood, You Got It - kiasična ploča. Ja i Danny smo u to vreme odlazili na žurke, pušlali tu ploču i počinjali da jurimo okolo po sobi. Svi naši prijatelji su gledali samo devojke, kako da ih poljube, znaš, a nama se najviše dopadalo da stojimo i plešemo na AC/DC. Bili smo ludi od muzike. Nismo ništa bolji bili na časovima, uglavnom smo čitali muzičke novine, ja sam kupovao "Sounds". I nije mi žao. U to vreme, krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih, moje omiljene grupe bile su AC/DC, UFO, Black Sabbath, Rush, Kiss, Motorhead, Judas Priest, Iron Maiden - oni su nekad bili brilijantni. Wiz i Danny nbožavaju The Bealiese, jer su lo njihovi roditelji slušali, ja više volim Rollingstonese, a znaš kako je lo sa tim - 111 volišjedne ili voliš druge." MC 4 su ustvari totalni tradicionalisti. Tradicionalni smo u tom smisli što ne koristimo sintisajzere, u bendu su samo dve gitare, bubnjevi i bas. Ustvari mi sviramo pop muziku, čistu pop muziku, ali ne па način na koji to ostali rade. Mi to ne radimo kao Kylie Minogue, ali ako bi umekšao našu muziku slavivši umeslo đve eleklrične jednu

akustičnu gitaru dobili bi, a da i ne želimo, zvuk pop bcndića sa vrha lista. Sva četvorica sviramo upravo onako kako želimo, brze gitare, snažan bas, dosta melodija, to je ono što nas uzbuđuje. Mi se prosto uključimo u struju i isviramo svoja srca napolje C’play our hearts out"). Sredinom osamdesetih, 1984-85., nije bilo više nijednog poštenog heavy госк banda. Svi su bili prestareli, ostali su samo svi ti pederasti heavy metal likovi kao što je Bon Jovi, svo to seksističko đubre koje nema nikakve veze sa onim što je hard госк ustvari. Nije bilo ničeg što je moglo da se sluša, punk inače nismo voleli, on je umirao, nije se razvijao. Tako da su ostale samo te američke hardcore i rock’n’roll grupe kad Husker Du, The Replacements, Jason & The Scorchers...Sama činjenica da nije bilo grupe koja je radila, a koju smo užasno voleli, bila nam je najveća motivacija. Zato smo i pokušali da stvorimo svoju grupu. Ako nisi nečim zadovoljan, pokušaj da to uradiš sam onako kako misliš da treba. Ako misliš da nema grupe kakva bi po tebi morala da postoji, napravi je sam. Mi smo to uradili. Poređenje nas sa Buzzcocksima пе stoji - mada mi je jasno zašto se često spominje. Oni su takođe svirali brzo, melodično, uz mnogo gitara. Meni se više dopada poređenje sa Husker Du, njih stvarno poštujem, zato i sviramo Hartovu Don’t Wanna Know If You're Lonely za кгај koncerta, ali posebno volim The Replacements. Tbn i Don'l Tell A Soul su istorijske ploče, Alex Chilton je klasična pesma rock muzike. Oni su savršena grupa koja ne zna koliko je savršena. Sredinom osamdesetih vrhunsko uzbuđenje u pop muzici su ti predstavljale gluposti kao Sto je Orchestral Manouvers In The Dark na videu. Siguran sam da je veliki broj Ijudi u tom trenutku tnislio da nema ničeg vrednog za slušanje. Od takve početne pozicije su krenuli i Snuf, koje prilično cenim i Sensless Things i drugi sastavi koje sada stavljaju u istu klasu sa nama. Prvo su se pojavili oni dinge-linge, džingl-džangl nezavisni bendovi kao Felt ili Wedding Present, koje nisam mogao da smislim. Čak su i Jesus & Магу Chain brzo izgubili orijentaciju. Doduše to se može i nama desili, ko zna. Možemo biti veliki koliko hoćemo. To što na naš koncert dođe 400 ili puno više Ijudi ne čini nas izuzelnira Ijudima, ali možda našu tnuziku čini izuzetnom. A mi smo samo četiri Ijubitelja muzike."

Narcdnog dana (9.marta) naša čeliri Ijubilelja muzike produžila su svoje dešavanje na ulicama grada, našavši se u novora kovitlacu emocija kad su se, zahvaljujući svojoj nezajažljivoj radoznalosti, obreli usred oblaka suzavca na Trgu Republike. Scena kad demonstranti teraju na [x>vlačenje miliciju, koja tera na povlačenje MC 4 (u pravcu hotela), ostaće deo istorije Beograda,

Dragan Ambrozić

Olja Miletii