Ritam

dominantna odlika banda, bila je posledica Jonesovog sklona ličnosti i njegovog poimanja socijalne uloge rock banda. Kao buntovnik čista srca i strastvenik kome su strane manipulacije Brian Jones nije mogao da bude nemi svedok smišljene metamorfoze The Rolling Stonesa i merkatilnih manipulacija Micka Jaggera. Brian Jones je juna 1969 godine napustio band sa obrazloženjem da više nije u stanju da se pogleda oči u oči sa o stalim članovima. Mesec dana kasnije 3.7.1969. nađen je mrtav na dnu bazena u dvorištu svoje vile. Brian Jones je bio ukleti umetnik koji nije umeo da pomiri efememu stvamost sa čistotom svoje umetničke vizije izgoreo je na tamnom plamenu tog nesklada. Priča se ovih dana da je Brian Jones na dan svoje smrti besomučno, ponovo i ponovo, slušao pesmu Creedence Clearwater Revivala “Proud Магу”. Izgleda da je na fonu nepatvorene lepote ove ničim opterećene rock pesme, “velika rock’nToll prevara” Jaggera izgledala još strašnije. Veliki rock’n’roll čistunac je sa muzikom Creedencea u učima i mnogo heroina u krvi zaronio u vode bazena bežeći od efemerija, manipulacija i samoga sebe. Sta je pronašao na dnu nećemo saznati do sudnjeg dana. Novembra 1969. se pojavljuje najbolji album The Rolling Stonesa do tada “Let IT Bleed”. Stonesi su se pojavili sa novim gitaristom Mickom Taylorom, ex-John Mayall’s Bluesbreakers. Uz pomoć Nicky Hopkinsa, Rya Coodera, Leona Russella, Al Koopera, Bobby Keysa i dr. The Rolling Stones su snimili remek - delo koje predstavlja sublimiran zbir njihovih iskustava tokom šezdesetih. Nazivi pesama <r Neka krvari” (Let it bleed), “Daj mi sklonište” (Gimme Shelter) i “Ne možeš uvek dobiti ono što želiš" (You Can’t Alwaus Get What You Want) najbolje su odražavali posle šesetosmaško, definističko raspoloženje generacije čiji su pesnici bili The Rolling Stones. Zanrovski album “Let It Bleed” je pokrivao klasično Stones područje od countrva “C ountry Honk” i dilanesknih uzleta “You Got The Sislver” do generaqcijskih himni “You Can’t Always...” i autentičnog bluesa “Love In Vain”. Krajem godine na koncertu The Rolling Stonesa u Altamontu kraj San Franciska dogodilo se übistvo, Bila je to najniža tačka u karijeri Stonesa. Po ugledu na Grateful Dead The Rolling Stones su kao obezbedenje angažovali Hell’s Angelse. Dok su Stonesi svirali “Under Mu Thumbs” Anđeli Pakla su na njihove oči pretukli mladog crnaca do smrti. Kao daje Svevišnji hteo da napravi gorku šalu sa Jaggerom i Richardsom i da im prikaže pravo lice zla i nasilja sa kojim su se oni tako suvereno i prepotentno poigravali tokom svoje karijere. Izlazak Notorna činjenica je da nasilne smrti menjaju život očevidaca. To se dogodilo i našim herojima, Jagger je bežao u prenaglašeni manirizam gubeći kontakt sa publikom. Keith Richards je od autentičnog buntovnika mutirao u klovna koji ironizira svoju pređašnje odmetništvo. Altamont je predstavljao kraj The Rolling Stones kao lidera kontrakulture mladih na putu ka stvaranju novog poretka stvari. Na sreću tragično übistvo nije predstavljalo kraj Stonesa u kreativnom smislu. Bežeći od socijalne uloge koja im je pripala oni su sklonište našli u profesionalizmu. Rezultat tog procesa su dva njihova najbolja аЉшпа svih vremena “Sticky Fingers” (1971) i “Exile On Main Street” (1972) godine. Prvi od ova dva predstavlja najdekadentniji album koji su Stonesi snimili obeležen možda najboljom pesmom Stonesa svih vremena “Moonlight Mile”

Deset najboljih Rolling Stones pesama po izboru Keitha Richardsa 1. Jumpin’ JackFlash 2. Street Fighting Man 3. (I Can’t Get No) Satisfaction 4. Нопку Tonk Women 5. Gimme Shelter 6. Sypathy For the Devil 7. Midnight Rambler 8. Brown Sugar 9. Ruby Tuesday 10. I Got The Bluyes (Objavljeno u časopisu Rolling Stone od 23.8.1990, uz Keithov komentar: ‘Т don’t fucking know why these are my favorites’j

u kojoj su Jagger i Richards poetskim zanosom dostojnog šelija, kako kaže Robert Christgau, tretirali erotsku Ijubav. Jaggerova interpretacija pesama “Dead Flowers”, “Sister Morphine” i “Wild Horses” predstavlja krunu njegove pevačke karijere. Album “Exile On Mai n Street” koji izašao 22. maja 1972. godine, po opštem mišljenju, najbolja je ploča The Rolli ng Stonesa i najbolji dupli album u celoj rock istoriji. To je superioma ekspertiza svih oblika američke muzike, konstante facinacije Stonesa, urađena od strane 1 judi koji su konačno spoznali suštinu te muzike. Album “Exile... ne predstavlja odavanje počasti korenima ili “hommage” luzerima. To je čin autentičnog stvaralaštva Ijudi koji su spoznali esenciju bluse, country-ja i rhythm & bluesa. Album je sniman u Keithovoj kući u francuskom gradiću Nellcoteuy, u potpuno neformalno atmosferi i low-tech uslovima. To je muzici dalo neophodnu dozu autentičnosti a zvuku izvesnu, kako bi гекао Jimmy Miller, stalni producent Stonesa od 1965. godine, izvesnu “podrumnost” (basementness). Prisustvo Grama Parsonsa snimanju, mada nije svirao naploči, moralo je daimanekog uticaja. Priključivanju bandu Nicky Hopkinsa na klaviru, Bobby Keysa na sakssofonu i Jima Pricea na trubi i trombonu, uslovilo je da Stonesi postanu pravi R&B band. Svoju Ijubav prema autentičnom bluesu na ovoj ploči prikazali su izvođenjem Slim Harpove teme “Chake Your Hips” i Robert Johnsonove “Stop Breaking Down”. Originalne kompozicije nisu zaostajale za originalima čak su ih ргеvazilazile “Casino Boogie”, Ventilator Blues”, “I Just Want To See His Face”. СошПгу strana njihove muzike bila je predstavljena draguljima “Sweet Virginia”, “Tom And Frayed”, Loving Cup”. Danas neki zlobni kritičari tvrde da kvalitet ovog albuma rezultat trijumfa Taylor-Hopkins-Price-Keys profesionalizma nad postaltamontskom dezorjentisanošću Jaggera i Richardsa. Samo još jedna intelektualistička egzibicija koja promašuje suštini. Jagger i Richards su veliki majstori rocck’n’rolla i album “Exile On Main Street” je рге svega njihov trijumf. Istina je, međutim, da The Rolling Stores više nikada nisu zvučali tako dobro kao na ovoj ploči. Na ovom mestu se putevi ovog potpisnika i Glimmer Twinsa razilaze. Dalja karijera Rolling Stonesa i pored visokog kvaliteta njihove muzike predstavljalaje pokušaj Jaggera i Richardsa da pronađu svoj odgovor na ukletu dilemu rock umetnika “Too old to rock’n’roll and too young to die”. Ruinirajući već dobro znane klišee sopstsvene muzike, uz povremene fantastične uzlete, “mali crveni p et ao” i dr. Riff, Jagger i Richard su dočekali ii devedesete godine ovog veka i pedesete godine sopstsvenog života. Njihova sažvakana, izgužvana lica gledaju nas sa naslovnih stsrana luksuznih magazina. Pored njih dvojice na tim slikama su Ron Wood (veteran britanske scene, basista Jeffa Becka i gitaristaFacesa, koji je 1975. zamenio Micka Taylora) i Charlie Watts, bubnjar i najvemiji saputnik Glimmer TvCinsa. Mi, njihovi obožavaoci, koji smo u njihovoj uzici pronašli sklo nište, znamo da svaka bora na licu Keitha i Micka kazuje i našu priču. Zbog toga je simpatija za đavole jedne mladosti neskrivena i beskrajna. Ne možete ne voleti The Rolling Stones, to prelepo zamešateljstvo glasa gitare i ritma, taj duboki tradicionalizam pomešan sa neodloživom potrebom za anarhijom i proraenom, tu zavodljivu smešu cinizma i sentimentalizma. Onaj ko ne voli The Rolling Stones, ne voli rock’n’roll - a to je već stvar za ozbiljnu zabrinutost.

Žikica Simić

48