Ritam

TRI BOJE: BELO (Ttois couleurs: Blanc) Francnska, 1993. distribncija: M export- import reditelj: Krzysztof Kieslowski igraju: Zbigniew Zamachowski, Julie Delpy, Janusz Gajos Kišlovski, jedan od verovatno najvećih talenata koji su uopšte imali priliku đa se iskažu na filmu, izjavio je povodom svoje meditacije nad đeset zapovesti u "Dekalogu", da smou dekadentnomperiodu i da je uvek važno vraćati se korenima. I ova trilogija je duboko religiozna i bavi se katoličanstvom kao modelom iz koga je Kišlovski potekao, ali koji ujedinjuje Evropu i omogućava mu da pođ Francuskom zastavom radi kao pođ svojom. Možda je u čitavoj trilogiji upravo "Belo" najiskreniji povratak korenima pošto uspeva da izbegne ekshibicionizam "Plavog" i prepatetičan trilogijski završetak "Crvenog" (iako se čmi da je "Crveno” dublji i slojevitiji film). Belo je kao smrt, kao sterilno sa ružnom konotacijom, kao čisto. Belo je sublimativno. Ali, najviše od svega, ono je za Kišlovskog impotencij a u smislu potrage za muškim iđentitetom preko žene koj a ne pripada istom svetu i ne razume ga. Stoga je ova boja eksplicitno u filmu pokazana kao doživljaj vrhunca preko zadovoljenja žene i prvenstveno kao tanatos preko erosa. Zeleti biti živ, u ovom filmu, značibiti sposoban omogućiti sebi privilegijuuvekponovnogumiranja. Zato je lajtmotiv trilogije vezan za reciklažu. Radi se o zameni starog života za nov, o neprepuštanju stihijskom padu. Pa ipak, kraj "Belog", manje je optimističan ođ ostala dva. On nije pesimističan, samo je realan i zbog toga tužan. Imati Ijubav žene znači zatvoriti je i lišiti sebe, jer muškarac ne razume ženu i žena ne razume muškarca. Nemogučnost komunikadj e j e prepreka koj a se ne preskače. Sva tri filma su duboko metaforična i prenatrpana znakovima, pa opet "Belo" deluje svedeno i čisto. Jedini jasan znak je prozračno poprsje žene kao muškarčev idol, hladni ali savršeni iđol, koju u stvarnosti svojom pragmatičnošću ruši fluziju. Ovo je film o muškarcima i za muškarce i gotovo da ga samo oni i mogu razumeti, јегро Kišlovskom žena naprosto ne ume da voli, i to je najveća tuga muškarca. Više realizovane Ijubavi u filmu vidimo medju đvojicom prijatelja nego što vidimo izmedju žene i muškarca. Nje ima ali na različite načine, i u interakciji jedna sa drugom one se razmimoilaze. Kišlovski je ргеко polemike o hrišćanskim vrlinama, postao osećajniji nego što jeza sebe tvrđio da jeste. On uspeva da opštekategorije, kao što su Ijubav, sloboda, vera... (okojimaje najteže napravitipojedinačnupriču i osmislitijekonkretnom idejom), prevede u nešto što je istovremeno i dovoljno ezoterično i dovoljno konkretno, aintimno je najviše vezano za njega samog, u filmovanu religiju. 000

vreme, žalosno i istinito, svojstveno ironiji Kišlovskog, jednasprava- telefon, odigraulogu stvaranja novog, tehnološkog bratstva. Telefon razotkriva licemerje, prevare i laži, i uz njegovu pomoć grade se novi odnosi, novo bratstvo. "Crveno" je nesumnjivo pesimistička slika našeg sveta, na koju Kišlovski ima pravo, budući da mu je trilogijanekavrsta testamenta-poslednje kinematografsko delo. S obzirom da je po sredi poslednji deo trilogije,u "Crvenom" se poentiraju i predhodna đva Sma.

Ana Lasić

Kieslovvski iskupljuje sve svoje junake, puštajući ih da jedini prežive nesreću, potapanje trajekta koji putuje preko Lamanša. Oni, koji su pokušali da pobegnu od turobnogavotaikonstantnihproblema, posle nesreće đuhovno evoluiraju i proćiste se. Beportažu o nesreći na televizoru u svpjoj sobi gleda ostareli sudija, žaieći što se tolike godine mešao u živote drugih. Kogabi drugog mogao dapredstavlja lik sudije, do samog Kišlovskog? 0000

МШса Žebeljan

sa druge - tamnije strane. Ovakavpretenciozni i uvek intelektualizirani rediteljski postupak ili polazište svoje ishodište obično imau vulgamim (setimo se biografskog filma o J.Cravvford "Najdraža mama", ЕРеггу) ili, u Attenboroughovom slučaju, dosađnim biografskim persiflažama. Kao da su svi zaboravili remek delo D.W. Griffitha “Abraham lincoln". oo сж SNEPER (The Snapper) Velika Britanija, 1993. reditelj: Stephen Frears igraju: Tina Keuegner, Ruth Mclahe, Peter Rowen, Enna Macliam Iza ovog amalgama "Ealing" komedije i nasleđa "Free cinema", u gotovo TV formi komedije situacije, krije se vešto zabašuren podtekst koji na momente "nagriza" žanrovsku strukturu. Cistu i nepatvorenu idilu jedne tipične irske porodiceporemetivest o neočekivanoj trudnoći najstarije ćerke, a njene namere da sakrije ime potencijalnog oca pokreću netipičan "Whodone-it" zapleL KrozFrearsovu ciničnu interpretaciju otkrivamo delovanje nekoliko mehanizama na ivici subverzije, kojom se pomenuti verovatno ponosi, ikoji suu potpunoj harmoniji sa njegovim deklarisanim stavovima o naličju sveta kojim se bavi. 000 I.T. VELIKI SKOK (The Hudsucker Ргоху) SAD, 1994. reditelj: Joel Coen ' igraju: Tim Robbins, Jeniffer Jason Leigh, Paul Newman U svom, za sada, najlošijem filmu braća Coen su pckušala da naprave modemizovanu, visokostilizovanu screwball komediju. Medjutim, Tim Robbins neposeduje šarm CaryjaGranta, zbog čega njegov nespretni Novii Bams pre izaziva sažaljenje nego smeh. Stereotipan i neinventivan scenario retko se približava diihu screwballa. Nedostatak istinskog humora braća nastoje da nadomeste nepotrebno raskošnim dekorom i vizuelnim egzibicijama. Nekoliko duhovitih momenata, poput montažne sekvence o popularnosti i masovnoj histeriji za hula-hopima, nisu dovoljni da se potisne osećaj praznine koji "Veliki skok" ostavlja za sobom. o M.Ž. GOSPOĐA PARKER I ZAČARANI KRUG (Mrs. Parker and the Vidous Circle) SAD, 1994. reditelj: Alan Rudolph igraju: Jennifer Jason Leigh, Campbell Scott, Matthew Broderick Svesno izmešavšiviševremenskih tokovasjedne, ali i zbiiju sa fikcijom i očaravajućom poezijom gospodje Parker s đmge strane, Alan Rudolf je pokušao i uspeo da se udalji od suvoparnosti i poučne dokumentarnosti filmskih biografija, nastojeći da takvim tumačenjem pronikne i u tajnu junakinjine lične nesreće, ali i u tragičnost čitave genercije kojoj jepripadala. Suzdržano ili negativno prihvaćen u zapadnoj štampi i mcdi-