RTV Teorija i praksa

pozvaćemo se na jedno saopštenje Centra za istraživanje programa i auditorijuma Radio-televizije Beograd koji je na kraju prve godine ustavnih promena ustanovio da smo 0 ostvarivanju ustavnih načela imali daleko više informacija u čijem su centru bih razni sastanci a manje sopstveni komentari i analize. Kvantitativno gledano u masi informativno-pohtičkih programa na sopstvene komentare i analize otpalo je svega pet odsto priloga i emisija. Ne sporeći da ovo može biti i preterano a i jednostrano, ipak moramo konstatovati da se ovo stanje nije bitno promenilo, a jedno od objašnjenja jeste nedovoljno stručno i političko znanje novinara i drugih programskih Ijudi. Ova konstatacija postaje izvanredno ozbiljna i značajna kada se ima u vidu da je drug Tito u svoj oštrini u nedavnom intervjuu »Vjesniku«, kao jedno od ključnih pitanja, istakao potrebu većeg znanja novinara, istina spoljnopohtičkih. Izvesno je međutim da se to može primeniti i na sve druge novinare, u ovom slučaju i na one koji prate na televiziji unutrašnjo-pohtička zbivanja. Istini za volju ne bi se moglo reći da se u programima 1 prilozima ne govori o ustavnim rešenjima ili zaključcima Desetog kongresa. Naprotiv, gotovo da nema kraćih ili dužih priloga, pa i ceUh emisija u kojima to ne bi bila glavna tema. Pitanje u ovom trenutku, međutim, nije da li se ustavne promene tretiraju ih ne, već kako se one prate. Dakle, nije posredi koUčina priloga već njihova samoupravna sadržina što je danas jedan od najvećih izazova pred televizijskim stvaraocima urednicima, saradnicima, autorima dokumentarnih i svih drugih emisija. Ustavne promene isuviše su složene i po dometu i suštini revolucionarne, da bi se rezultati mogli odmah očekivati. To ne bi bilo ni realno niti lako izvodljivo, ali bi stanje postalo neodrživo ako duže vreme ne bi bilo većih ambicija i angažovanja radi pronalaženja novih metoda i sadržina kojima bi se sa načelnog objašnjavanja prelazilo na konkretno. U stvari, valja preovladati površinsko aktivističko i agitaciono objašnjavanje ustavnih načela koje je praćeno frazama, parolama, suvoparnim rečnikom, jednoličnošću, da ne kažemo sivilom. Kakav se, uostalom, drugi rezultat i može očekivati ako se samo ponavljaju od drugog rečene poznate teze, prepričavaju zaključci, referati, uvodne reči ili stavovi pojedinih diskutanata. Nije preterano ako se kaže da to nosi u sebi elemente svojevrsne birokratizacije,

6