RTV Teorija i praksa

Slobodan Stefanovič

PRETPLATA I UDRUŽENI RAD

1. DRUŠTVENO-EKONOMSKI POLOŽAJ RADIO-DIFUZNIH ORGANIZACIJA U STICANJU DOHOTKA

Sagledavanje dohotka radio-difuznih organizacija ograničili smo na republičke i pokrajinske radio-televizijske stanice. Ovo zbog toga što je osnovni izvor dohotka ovih organizacija pretplata, a to ih dovodi u isti položaj prema ekonomskom statusu njegovog sticanja.

1.1. Radio i televizijski programi kao upotrebne vrednosti Zakonom je pretplata definisana kao naknada za korišćenje radio-difuznog prijemnika. Stiče se utisak da je to taksa koja se plaća za korišćenje nekog predmeta, odnosno uređaja. Međutim, suština je sasvim drugačija. Upotrebna vrednost radio-difuznog prijemnika sastoji se u mogučnostima prijema radio-difuznog programa koji nastaje radom uposlenih radnika u radio-difuznim stanicama. Znači, upotrebna vrednost radio-difuznog prijemnika zavisi od mogučnosti prijema određenih radio i televizijskih programa, tj. od mogućnosti prijema jedne druge upotrebne vrednosti. Prijemnici ne bi imali nikakvu upotrebnu vrednost bez ove druge vrednosti, jer je ekonomska svrha nabavke radio-difuznog prijemnika u spoju ovih dveju upotrebnih vrednosti. Elektronska industrija proizvodi aparate čija je upotrebna vrednost u tome što mogu da prime i reprodukuju drugu upotrebnu vrednost koju elektromagnetski talasi nose u etru, odnosno na prostoru koji u isto vreme postaje područje njenog plasiranja radio-difuznih prijemnika. Kao što se kroz cenu radio- i televizijskog prijemnika plača upotrebna vrednost tehničke mogućnosti prijema određenih programa, tako se kroz pretplatu plača i upotrebna vrednost slušanja i gledanja tih programa. Iza izraza „koriščenje prijemnika”, koju upotrebljava zakonodavac, stoji „ekonomska suština korišćenja programa”. Iz tog proizilazi da su cena radio- i televizijskih prijemnika s jedne strane, i pretplata s druge, prometni izrazi određenih konkretnih radova koji su stvorili određene upotrebne vrednosti: prijemnik i program.

19