RTV Teorija i praksa

kulturama mairjina. Postoje primeri etničkih i lingvističkih manjina koje su vekovima uspevale da očuvaju svoje kulturne tradicije i maternji jezik bez podrške većine. U tim slučajevima, unutrašnja homogenost grupa omogučavala im je da se suprotstave prirodnim tendencijama većinske kulture za asimilaciju. U poređenju s njima, današnji radnici migranti u Zapadnoj Evropi često su suviše slabo organizovani i bez potrebne kulturne infrastrukture, koja bi mogla da im pomogne da se bore protiv asimilacije. Radio i televizijski programi na maternjem jeziku mogu da predstavljaju deo njihove kulturne infrastrukture. Problem je da li se mogu nači bilo kakve kvantitativne ili kvalitativne mere za utvrđivanje stepena pozitivnih efekata emitovanja na očuvanje kulture i jezika imigranata. Što se tiče količine, prihvatljiv metod je upoređivanje uslova večinskih i manjinskih grupa. Ako se radio i televizijski programi koje prima večina smatraju značajnim za očuvanje i dalji razvoj njene kulture, kako mogu manjine da obezbede svoj kulturni razvoj sa manjom količinom programa? Veoma često podjednaki razvoj kultura je više praktična stvar nego stvar načela, odnosno nejednaki razvoj kultura se svesno bira sa racionalizacijom nedovoljnih privrednih sredstava. To je rešenje koje se primenjuje u odnosu na večinu migrantskih nacionalnosti u Zapadnoj Evropi. Zbog toga je očuvanje kulture imigranata ozbiljno ugroženo, i uprkos suprotnim nadama, postepena asimilacija imigranata predstavlja činjenicu. Übuduče, kulturno nasleđe i jezici radnika migranata mogu biti očuvani jedino sa znatno većim ulaganjima u kulturnu infrastrukturu migrantskih zajednica. Kulturno lišavnje radnika migranata jasno se pokazuje činjenicom da 12 miliona radnika na radu u Zapadnoj Evropi može da iskoristi manju količinu radio-programa mesečno nego prosečni švedski slušalac radija sedmično. Ovo upoređenje daje pre suviše pozitivnu nego suviše negativnu sliku o stvamosti, jer se ukupan program za radnike migrante ne emituje u okviru samo jedne zemlje, več je podeljen između više zemalja i nacionalnosti. Sa ovom koncepcijom na umu, može se zaključiti da čak ni znatno veći broj programa za finske imigrante u Švedskoj nije dovoljan da bi obezbedio stalni razvoj finske kulture i jezika u Švedskoj. To se može još manje postići odgovarajučim programima za jugoslovenske migrante koji žive u nekoliko zapadnoevropskih zemalja. Što se tiče jugoslovenskih migranata, treba uzeti u obzir još jedan dodatni problem, naime broj nacionalnih jezika, što onemogučava da se dopre do svih jugoslovenskih migranata

211