RTV Teorija i praksa

Nikola Majdak,

prof. Fakulteta dramskih umetnosti, Beograd

TV KRITIKA IGNORIŠE TV KAMERU

Pokušaću da odgovorim na jedno ili dva pitanja iz upitnika, na ona koja se najviše tiču posla kojim se bavim, posla koji volim i posla za koji bih voleo da ga drugi bar cene i poštuju, ukoliko ne shvataju njegovu težinu i značaj. Reč je o kameri na televiziji, ne bih izdvajao filmsku od elektronske, i o tome kako se posao Ijudi iza kamere ogleda u napisima kritičara. Ne bih preskočio ni pitanja: Da li TV kritika utiče na vaš rad i odnos prema TV programu uopšte, i Da li је TV kritika dovol/no stručna ? Umberto Barbaro u svom delu Film i marksistički doprinos umetnosti, „Institut za film”, Beograd, 1972., u poglavlju Tobožnja mehaničnost filma navodi ovakav primer: „...mašina za pravljenje zavrtnja otiskuje jedan za drugim niz jednakih zavrtnja, nezavisno od intervencije čoveka koji je nadzire. Razumljivo je da dvadeset Ijudi koji poslužuju istu mašinu obavljaju isti posao. Ali dvadeset snimatelja što stoje za kamerama i snimaju isti prizor, daće veoma različite rezultate koji če zavisiti od različitosti njihovih mentaliteta, duševnih stanja, volje izražajnih mogućnosti, namere”. Kamera je „delo đavola” govorio je Žan Epštajn, dok je Ričoto Kanudo pisao o tom poslušnom aparatu za beleženje, kao o sredstvu koje ima „božansku moć stvaranja”. U prenosnom smislu, mnoge vrednosti filmske kamere i njenih mogućnosti mogu se pripisati. elektronskoj kameri, pa su čak neke prednosti na strani ove druge. To se često, prečesto zaboravlja, Ali, nije stvar u tehnici, već u osobi koja tom tehnikom rukuje. Prema ustaljenoj praksi TV kamermanu se negiraju njegovi napori u realizaciji, oblikovanju jednog TV dela - dokumentarnog ili dramskog, upravo zbog toga što se smatra da je on samo jedna fizička motorna snaga koja „šeta okvir TV slike” po studijskom platou, „gura napravu veličine noćnog ormarića”, i sluša zapovesti koje mu u uho šapuću nežnim glasom iz TV režije. Zbog tih pogrešnih postavki i

199