RTV Teorija i praksa

pretpostavki moglo bi se poverovati kako osoba koju nazivamo TV kamermanom predstavlja nužno zlo u TV studiju. Može li kamera (Filmska ili elektronska) bcz čoveka? Evo primera za prosuđivanje: pre desetak godina igrala se u Italiji jedna za lugoslaviju važna fudbalska utakmica. I kao za inat italijansko TV osoblje upravo je štrajkovalo. Da jugoslovenskim gledaocim< ne bi bio uskraćen TV prenos, na najvišem delu tribine postavljene su dve statične kamere od kojih je jedna hvatala jednu polovinu tercna, a druga drugu polovinu terena. Bez obzira na rezultat utakmice, publici ništa groznije nije moglo biti prezentirano. Drugi primer, iz svakodnevne TV prakse; ni jedna televizija nc može da živi bez takozvanih glumačkih, zabavljačkih ili pevačkih zvezda, a опс, kada pripremaju neki program, ili šou, eksplicitno traže da ih „snimi" određcna kamermanska TV ekipa?! Znači, nije reč samo o „guračima ormarića’, več o ličnostima koje i na svoj način i u okviru skromnih (ograničcnih) mogučnosti, s obzirom na broj učesnika’ u realizaciji emisije, daju određen doprinos uspehu jednog TV dela. Zašto se TV kritika, kada piše o emisijama realizovanim elektronskom tehnikom, ne osvrće na rezultate elektroničara, kamermana, video-miksera, rasvetljivača? Zar to nisu u stvari snimatelji ili direktori fotografije, montažeri (u prenosnom smislu), i zar njihov posao ništa ne znači u poređenju sa određenim papirnatim tekstovima, šmirantskom glumom koju diktira stil rada na televiziji, i mlitavim i na brzinu sklepanim TV „režijama”? Zadiruči u suštinu problema, nalazimo odgovore i u strukturi televizije, kao i u kadrovskim rezervama među TV kritičarima. Nagli razvoj televizije nije dozvolio određeno i odgovarajuče školovanje za sve kadrove i na svim nivoima, kako bi bile zadovoljene sve nasušne potrebe za Ijudstvom, za stručnjacima. Stihijnost je uslovila da se na mnogim mestima, pa i iza kamera,. nađu Ijudi bez kvalifikacija, bez tehničkog, likovnog, muzičkog, literarnog, itd. obrazovanja. Rezultat toga su nedopustive greške-; u emitovanju, umetnički debakli i slabi programi. Nije bolja situacija ni u redovima filmskih i TV kritičara. Novinari početnici obično prvo pišu hronike sa pijace, razgovore iz sudskih prostorija, o kriminalu. Zatim postaju stručnjaci za film i televiziju. FEST, Festival jugoslovenskog filma u Puli i TV Festival u Portorožu prati svake godine na stotine akreditovanih novinara; rezultat ove hiperprodukcije filmske i TV kritičarske misli su samo par dobrih kritika u moruu novinskog šunda i ispraznih nagađanja. A kritike koje nešto

200