RTV Teorija i praksa

najautentičniju mogućnu dramu - o otporu Jugoslavije dotle neprikosnovenom autoritetu Staljina i SSSR, koji doživljava istorijski pad svodeći se na silu, na logiku sile i nasilja. Kod Škanate su postavljeni glavni oslonci, a konačno dovršenje je prepulteno slušaocu, s tim što su njegove asocijacije takođe u biti usmerene, Privrženik klasične dramaturgije, Škanata na svoj način stiže na kraju do suštinski modernog izraza. To je verovatno najdragocenije u njegovoj evokaciji 1948. godine. On obogaćuje lepezu stvaralačkih postupaka na području radija i radiofonskih istraživanja u Jugoslaviji. Pre izvesnog vremena, u stvari pre cele dve godine, 31. marta 1977, u ovoj istoj sali, slušali smo pretpremijeru radiofonskog eseja Campo santo, koji je prema jednoj prozi Julije Najman adaptirao i režirao Darko Tatič sa grupom saradnika, u okviru programa „Svedočanstva”. Tada smo počeli razgovor o dokumentarnoj radio-drami i o dokumentarnosti uopšte u današnjoj umetnosti. Prirodno je, dakle, što se taj razgovor večeras nastavlja. Ali on se neminovno, i razgranjava - zbog većeg broja novih elemenata koji su se u međuvremenu ispoljili ne samo na radio-talasima već i u drugim medijima kod nas. Tako več možemo da se bavimo uspostavljanjem specifične poetike, poetike dokvmentarnog u umetnosti, razume se sa naglaskom na poetici dokumentarne radio-drame. Mene lično su organizatori večerašnje tribine pozvali da o tom kompleksu pitanja govorim. Pa - prvo da zajedno označimo bar neke od tih novih, aktuelnih pojava na raznim stranama, odnosno u raznim granama umetnosti. Da li one samo paralelno postoje - ili se u njihovom javljanju i razvoju može uočiti neka pravilnost? Polazim od tzv. igranogili umetničkog filma. Jedan svež prirner. Nedavno smo na FEST-u gledali delo Andžeja Vajde Mramorni čovek Njegov značaj se ni izdaleka ne iscrpljuje samo temom iz posleratnog poljskog društvenog kretanja, pa ni rediteljevim angažovanim ođnosom prema njoj. Tema je data najadekvatnijim mogučnim postupkom, postupkom televizijsko-novinsko-dokumentarističkim, čak je jednim svojim delom vezana za tu i takvu životnu sredinu. Već na startu, Vajda je do temelja razorio klasičnu dramsku strukturu svog dela, onu koja je vođena modelom zatvorene sinteze. U dosta linearnoj priči filma traže se činjenice, činjenična istina, da bi mlada rediteljka napravila film za diplomski rad; zatim se film odbacuje. Nije pri tom presudno što cenzori ne dozvoljavaju da rediteljski dosnimi svoj film. Ne,

17