RTV Teorija i praksa

Iz prikazanih članaka ne dobija se odgovor na neka pilanja kao npr. o prirodi čovekovog interesovanja za teme sa nasiljem. Prema rezultatima dosadašnjih istraživanja se povećavaju negativni „potencijali” tog interesovanja i, što je još gore, aktiviraju se i postaju način ponašanja. Drugo: da ii je sociopatološko ponašanje omiadine procentualno veće od istog ponašanja odraslih (o tom postoje kriminološki podaci) i da li je to ponašanje u celini u porastu. I jedna napomena: u društvu u kom vladaju antagonistički odnosi (klasa, slojeva, grupa i pojedinaca) i u kojem su razni vidovi nasilja sastavni deo društvene stvarnosti, teško je održivo da mladu generaciju ne treba na vreme u to uputiti (ostaje, naravno, da se vidi kako). Odgovori na ova pitanja mogu da se traže i na televiziji ali ne isključivo na televiziji; u njihovom rešavanju može da učestvuje i televizija ali ih ne može rešiti ona sama. Hans Krebs u svom članku raspravlja o kontroverzi o TV nasilju. Istraživanja o uticaju televizije dala su protivrečne rezultate. Postoje tri teze: oslobađanje od viška agresivnosti gledanjem programa (neutralizacija, katarza), teza imitacija i teza prema kojoj TV nasilje podriva norme koje sprečavaju primenu nasilja. Laboratorijska istraživanja nisu potvrđena u životu i na većem broju ispitanika, a ni trenutna reakcija ne znači da je oblik stalnog ponašanja; dalje, drukčija je reakcija u laboratoriji gde je samo jedan stimulans, a drukčija u realnom životu. Postepeno su napuštene monokauzalne predstave i interesovanje se usmerilo na uslove pod kojima se realizuje neki uticaj pa se došlo do toga da uticaj više zavisi od osobina publike nego od sadržine emisije. Autor završava izlaganje navodom da nisu ispitivana „prava” lica, naime ona kod kojih već postoji sklonost ka nasilju. 6. Na prethodne stavove podseća i članak Gertrude Heler (Gertrud Hohler). Po njenom shvatanju, pošto latentna agresivnost nije identična sa

povećanjem stvarnog fizičkog nasilja, moglo bi da se zaključi da se nasilje povećava kod pojedinaca koji dolaze iz sociokulturne sredine sa smanjenim kočnicama za agresivnost, a jačina prepreka je presudna za prelazak agresivnog raspoloženja u agresivno ponašanje. Autor smatra da su donji društveni slojevi po pravilu agresivnija sredina a materijalno poboljšanje položaja cilj kojem teže, pa zato deca iz te sredine oponašaju TV junaka ako je cilj, nezavisno kojim sredstvima. Moralni kriteriji, po njenom shvalanju, imaju značaja samo kod dece koja potiču iz sredina gde su moralni kriteriji ispred materijalnih. Autor Gertruda Heler nije ovim objasnila, a nije navela ni kao izuzetak, otkud da tzv. teroristi potiču iz srednjih i viših slojeva. Važna konstatacija je da sklonost ka oponašanju i identifikovanju zavisi od toga da !i je agresivno ponalanje kažnjeno ili nagrađeno. Isto tako od značaja je i skala vrednosti dečje svakodnevice. Autor smatra da porodica u kojoj vladaju hijemrhijski odnosi ima daleko veće mogučnosti da usadi jasna merila vrednosti nego porodica koja je zasnovana na ravnopravnosti. Dalje zaključke, proširene na društvo, nije izvodila iako su dovoljno jasni. Izvesnu zabunu kod dece unosi i činjenica da su izvršioci nasilja na televiziji odrasli Ijudi koje je dete naviklo da oponaša, počev od roditelja. To smanjuje snagu prepreka koje su do (ada formirane ukoiiko okolina detetu ne daje dopunska objašnjenja u vezi sa emisijama sa nasiljem. To je veoma značajno jer je skala vrednosti kod deteta labilna, pa televizija može da poveća postojeću sklonost ka nasilju ali ne i da je stvori. Nesigurnost normi i povodljivost nisu samo obeležja dece i omladine. Preko sugestivne moči medija „nasilje se transportuje” pa je logično da obilje ponude povečava agresivnost Autor zato postavlja pitanje: zašto toliko takvih sadržaja? Čudno je, ali su

234