RTV Teorija i praksa

tome dolazi i do tendencija stvaranja ukusa kod televizijskih gledalaca u odnosu na televizijski zapis. Oni gledaoci koji budu ostali ispod izvesnog proseka analitičnosti (kao minimalne estetske potrebe za selekcijom i rekonstrukcijom određene slike događaja!) prihvatiče informadju kao definitivnu vizuelnu dimenziju. Gledaoci, dakle, sa više iskustva i kulture, upoređujući reč i sliku inlormacije, nadgrađivače ponuđeni im događaj-doživljaj i to po sopstvenim estetsko-etičnim i politično-političkim kriterijima. Takva dvopolnost u reagovanjima ogromnog televizijskog gledališta, u stvari, veoma racionalno reguliše političku istinitost i novinarsku informativnost televizijskog zapisa. Široka informativnost i relativna objektivnost vesti (relativna u smislu uglova iz kojih se informativnost analizira), u naglašenosti i adekvatnosti slike, kao dokumentarne i ilustrativne strane informacije, oduzima, u stvari, primat dosadašnjoj dvoličnosti i relativnoj (relativnoj, u zavisnosti iz kog se ugla posmatra) neobaveznosti novinske reči - njenu neobaveznost, konstrukciju, verbalizam, a možda (ponekad!) i puku improvizaciju. Razboritost televizijske opservacije u selekciranju i nadgrađivanju amanetarne, tako davno oprobane, a dokazane, novinarske i novinske obaveštenosti, učvrstila je u osnov svoga elektromagnetskog snoviđenja sopstveni zapis, kao osnov za svojevrsnu informativnost smišljenog programskog delovanja na široki auditorij. Taj inovirani novinarski zapis televizijske objektivizacije predstavljače najsnažniji punkt sa koga ovaj novi medij međuljudskog komuniciranja dejstvuje krajnje politički, pedagoški i izuzetno narativno. U stvari, televizija svesno, koristeći metod mehaničkog gledanja, „komotnog”, tako reći opuštenog sagovornika sopstvene elektronske imaginacije, veoma spremno, u kontinuitetu i kontekstu slike i reči, plasira izvesnu informaciju brzo, sugestivno i, dakako, superiorno, Zbunjen snagom slike i reči (iako okružen iritimom i atmosferom sopstvenog doma) mnogomilionski gledalac prihvata njen uverljivi zapis bez suprotstavljanja i bez komentara. Fasciniran, kao i antička masa koja je, bez komentara, oduševljeno prihvatila kao istinu vest prvog glasnika o siavnoj pobedi njihovog vladara. Naivno, dečački. Radoznalo i poslušno! Nađgrađujuči davno poznate novinarske kategorije, o kojima ovde mora i te kako biti reči (podatak, vest, izveštaj, članak, reportaža, putopis, feljton, kritika, esej) televizijski zapis ostvaruje sopstvenu logiku informacije, na bazi estetsko-etičkog vrednovanja i racionalne sprege audio-video-sistema odašiljanja