RTV Teorija i praksa

jednom kročili na stradunski kamen ili kao razglednicu dobili sliku ove duge, kamenite ulice, uživali su u bleštavim sličicama sunca zaustavljenog na statui Sv. Vlaha, na ivicama katedralskih skalina, u lukovima prozora Kneževog dvora, na suncobranima Gradske kavane, na prevojima odeće kaluđerice koja upravo ulazi u dominikansku crkvu, na kamenu stradunskom koji je postao ogledalo svih tih bezbrojnih pocrnelih više bosih no obuvenih nogu putnika iz svih krajeva sveta. Ne može se reći da smo bilo šta više saznali o Stradunu, a šta već nismo znali. Ali, to što smo videli bilo je dovoljno da osetimo Stradun ko na dlanu: sVih njegovih 513 metara stalo je na metražu „10 cm : 15 cm” - koliko iznosi mera jedne dubrovačke razglednice. Ikoničnost svake pojedine razglednice Straduna našla je svoj fenomenološki ekvivalent u mozaičnoj obaveštavanosti njenih „toponima”: stradunski prostor se izlomio na bezbroj delića koji su postali predimenzionirani i tako ravnopravni onim „globalnim celinama” stradunskim (Knežev dvor, Sv. Vlaho, Gradska kavana, Katedrala), O PREKALJENOM BORCU, MOM TATI: Kaže Ročko: „Meni je neprijatno kad mi kažu da sam prekaljen borac (8. juli Portreti, TV Sarajevo). Roćko, jedan iz Principove brigade, jedan od onih koji su stvarali NOB, jedan od onih koji su trideset pet godina slobode proveli radno i bez velike pompe. Colakovič Rodoljub, intelektualac, našao je mir posle svih tih bombi, revolucija i slava. Očito. Sve ono što je do sada uradio na njegovom licu je ostavilo trag dobroljublja. Njegov dobro znani osmejak, naočare kroz koje uvek nekako stidljivo gleda, dva setna oka i glas koji se ne zaboravlja - i u ovoj emisiji su činile ekspresiju koja na gledaoca deluje oslobađajuče, i umirujuče. Redak čovek iz svoje generacije, na žalost retko gostuje na televiziji. A kad več gostuje, onda obično kaže i po neku receuicu od koje nas lepo zaboli glava. Kaže nama RodoljiJb Čolaković: „Meni je neprijatno kad mi kažu da sam prekaljen borac”. Ja kažem sebi; „Kako se nisam toga ranije dosetila! A tako je jednostavno.” E, sad, ko kaže da pridevi nisu važni taj laže. Ko kaže da se u odlučnim trenucima po jednu naciju barata s glagolima i imenicama, nek mu je pravde. A ko kaže da su ti odlučni trenuci od Ijudi stvorili „epitete” taj je u pravu ako time misli - na određenu osobu. Ličnost kakva je Roćko nema „epitetni karakter”: od glave do pete on je osoba koja se ne nameće svojstvima več akcijom. I tu nema zbora o „prekaljivosti”.

267