RTV Teorija i praksa

L.Đ.: Kad prođe kroz publiku nije to? A.Š.: Nije. U čemu je stvar kada je televizija u pitanju, jer vi kažete da je filmska publika fenomen koji stvara jedan odredeni efekat? L.Đ.: Na televiziji se emisija gleda sa određenim predubeđenjem kao kada vas prijatelj pozove na pretpremijeru, ili kao cenzora - gleda se kao kolektivno telo. Kod kuće se drukčije gleda. To je priroda medija, Drukčije se posmatra televizija iz sopstvene fotelje. A.Š.; liada su se prikazivale vaše i Novakove serije bile su prazne ulice, čak i kafane. L.Đ.: To nije bilo samo zbog nas, zato što smo mi bili izuzetno talentovani ili pametni. Bio je to novi medij. S obzirom da nije bilo mnogo televizora, Ijudi su se okupljali pa su gledali zajedno. Mi sada gledamo komedije kojih, na žalost, iraa veoma malo, sami. Čovek ne može sam da se smeje. To nije u Ijudskoj prirodi. Čitate najsmešniju knjigu, pa da li se smejete? Možda negde u sebi, ali to nije to. Smeh je kolektivan. A.Š.: Jedna od prvih stvari koju publika navodi kao želfu u istraživanjima programa je humor, smatra da ga nema dovoljno. Neka raspoloženja i psihoze koje su se osečale šezdesetih godina posebno, bile su projektovane u vašim emisijama. To je provociralo gledaoce da se identifikuju sa ličnostima iz vaših serija. Takvih programa sada nema. Da li je reč o samocenzuri? L.Đ.; Postoje mnogi nesporazumi. Ne mislim i ne tvrdim da je ono što smo Novak i ja pisali neka duboka vrsta humora. Nisam toliko ni naivan ni uobražen, bez obzira što smo mi mnogo uradili za televiziju. Stvar je u sledečem: pitali su me nedavno zašto ne pišem za televiziju i rekli mi - napiši seriju, pa je snimi, emitovaćemo je iduče jeseni. A ja kažem - za koju televiziju da pišem za iduču jesen? Televizija je medij koji traži današnji humor. Hoću da pišem i uvek sam pisao te nedelje za tu nedelju, ono što se tog trenutka zbiva. Ne traže Ijudi da gledaju ne znam kakav humor. Oni, po meni, traže (govorim o humorističkim emisijama, aneo velikim komedijama) mislim na ono kad publika kaže: dajte nam humora. Tvrdim da publika traži odsjaj, refleks sadašnjeg trenutka. Ona želi da se smeje onome što se danas zbiva: nestašici kafe... Ko o tome priča danas? Kako mogu da pišem za iduću godinu? Otkuda znam šta će se događati iduče godine? Ja ne pišem više za televiziju jer se ona pretvorila u bioskop. Publika očekuje

279