RTV Teorija i praksa

Branislava Džunov

ZABELEŽENO U MONTREU

1. Međunarodni televizijski festival zabavno-muzičkih i humorističkih emisija „Zlatna ruža Montrea” postao je nezaobilazan povod da se svakog proleća konstatuje kako je sve što je u najširem smislu obuhvaćeno pojmom televizijske zabave u dubokoj krizi. Reči za nešto ili za nekog da je u krizi na izvestan način znači opravdati ga i ne upuštati se dalje u razloge iskazanih i uočljivih slabosti. Q\ godine u Montreu bilo je potpuno jasno da je kriza u stvari loše zakamuflirana štednja. Na zabavi se štedi i štedeće se još više, jer iz dana u dan valja proizvoditi enormno mnogo programa za ista ili manja sredstva. To nije samo problem TV Beograd. Kao plodovi uredničke dovitljivosti nastaju sitne i sporedne emisije, one koje se па programu drže uz mnogo dodatnih podupirača i svekolike pomoćne opreme kako bi „па nogama” otrpele pažnju gledalaca i potom bespovratno pale u nok-daun. Zabava se sve više zaklanja iza potrebe da se sačuva od kiča, da ne bude komercijalna i da se poštedi lažnog sjaja i šljokica. Međutim, Sljokice i druge televizijske konfete nisu najgore što može da zadesi publiku. Veća i podmuklija laž nudi joj se u vidu kvaziintelektualne gimnastike, onog što TV urednici nazivaju mirnijom, kamernijom zabavom. Muzikom za jednu elektronsku kameru i dva izvođača. Pričom za dve fotelje od belog skaja, sa ikebanom na oniskom stočiču. Praznina i dosada tako koncipiranih emisija bije iz svakog kadra. Ako sjaj svetlečih ukrasa na trikoima bezimenih igračica iz žigosanog programa za subotu i nedelju uveče podstakne gledaoca da sa smeškom na usnama, zbog podvale koja mu se nudi, samo odmahne rukom, onda ga „kamerna zabava” proistekla iz loše procene o TV štednji može jedino podsetiti da treba neopozivo isključiti TV prijemnik. 2. Televizija ne može da živi bez reklame. One su se bezobzirno uselile u svaku poru programa. Ispred i iza važnih emisija, to

50