RTV Teorija i praksa

da se stvori atmosfera inntimnosti. A na televiziji postoje samo dva lica, dva para Ijudskih očiju i ja moram da imam poverenje u te Ijude. U filmu moram da verujem snimatelju, jer se mogu snimiti ne glumci, već bog zna ko, mogu se snimiti glasovi drugih Ijudi koji recimo ne umeju da glume, ali zato odlično umeju da čitaju stihove. A na televiziji postoje samo glumac X i glumac Y koji će u potpunosti preuzeti na sebe uloge Šujskog i Vorotinskog koji razmišljaju u navedenoj sceni. Verovatno ni kostim ni šminka na televiziji петаји isti značaj kao u teatru i na filmu? Šminka ima. A kostim je važan u stepenu koji zahteva gro-plan, pošto sam mišljenja da na televiziji radi aktivno samo gro-plan. U srednjem planu se lice glumca i deo njegove figure moraju sa nečim ukomponovati. A to „nešto” je često slučajno, nepromišljeno, preuzeto iz druge emisije. Jedni te isti atributi, jedna te ista rekvizita se pojavljuje tamo i ovde... Sve to takođe ulazi u proizvodne uslove televizije. Mi, radnici teatra i filma, „navračamo” u televizijski studio i za vreme, koje nam je dodeljeno, trudimo se da načinimo nešto umetničko onim sredstvima koja su nam pod rukom. U osnovnom - to je glumac. U pozorištu, na primer, volim da radim sa Davidom Borovskim, divnim pozorišnim scenografom. A na televiziji ne znam šta sa njim da radim. Tamo su sasvim drugačiji uslovi, tamo mi je potreban pre svega dobar glumac. Pošto apsolutno ništa, izuzev lica, na televizijskom ekranu nije do te mere izražajno, onda je važno da postoji lice - pod njim podrazumevam ličnost U jednoj novinskoj recenziji na televizijske režije kritičar je izjavio da je principijelno ~gro-plan predstava” Efrosa Boris Godunov - „vrhunac” postojeće situacije koja preti da če se pretvoriti u šablon. Smatrate li, Anatolij Vasiljeviču, da su takva strahovanja ozbiljna? Stvar je u tome da su krupni planovi razni. Video sam na televiziji predstavu pozorišta „Savremenik” Na dnu. Pozorišne dekoracije su bile postavljene u studiju i opštim i srednjim planovima su bili snimljeni mizansceni, ponekad su se lica povećavala. To nije ostavljalo utisak Gro-plan je tamo jednostavno bio pogled sa manje razdaljine na onoga koji govori. Momenat umetnosti u takvom gro-planu ne postoji. A gro-plan, koji je umetnički osmišljen, ne može da bude šablon. Kao što ne može da bude šablon ni portret u slikarstvu. Sve zavisi od toga šta sadrži u sebi taj gro-plan. Ako je to nešto živo, što diše, duboko, to se nikada neće pretvoriti u šablon.

157