RTV Teorija i praksa

Poput štampe i radija, televizija predlaže svom auditoriju inlormacije objedinjene na način da formiraju celovit program. Posebnu emisiju ili film gledalac uvek shvata u programskom kontekstu, pridajući mu dopunsko značenje. Jedna od manifestacija programiranja je ciklična struktura emitovanja koja ne samo da pruža mogućnost za stvaranje serijskih emisija i vođenja emisija u nastavcima, nego služi i kao preduslov za pojavu stalnih junaka. Kontakt u principu može da bude dvostran i jednostran. Kada lica u kontaktu istupaju naizmenično u ulozi obaveštavaoca, razmenjujuči međusobno informacije, to je dvostrani kontakt, a ako u ulozi izvora informacija istupa samo jedna strana, kao recimo kod predavanja, onđa je tu jednostran karakter veze. Kod emitovanja masovne informacije uloge pošiljaoca i primaoca su utvrđene Naravno, i u procesima masovnih informacija primalac obaveštenja može da istupi u ulozi reportera i obrnuto. Ali neposredno u toku komunikacije takva smena uloga se kao pravilo ne događa. Drugim rečima, proces širenja informacija ovde se odvija jednosmerno, a povratna sprega sa auditorijem se reahzuje ne pomoču direktnog, međusobnog kontakta (kao na primer u običnoj diskusiji) već posredno: reakcija na obaveštenja se ispoljava neko vreme posle njihovog emitovanja (putem pisama, anketa, odziva štampe itd.). Tako upoređujući film i televiziju, vidimo da TV emitovanje omogućava stabilniji i sistematičniji kontakt sa auditorijem, što televiziji omogučava da bude inicijator komunikativnog procesa, a ne samo primalac gotovih informacija. TV gledaoci mogu da utiču na karakter TV programa obračajući se studiju pismima i telefonom, učestvujuči direktno ili indirektno u emisijama itd. U tom slučaju razvija se perspektivni sistem, tzv. dvostruki kontakt („efekt prisutnosti”), hčni („efekt poverljivosti”) i dvostran („efekt dijaloga”). Sinteza plastičnog, verbalnog i muzičkog sistema znakova, omogučava televiziji da prikazuje stvarnost u raznim formama. Može se raspravljati o stepenu originalnosti televizijske umetnosti, međutim nema sumnje da veiiki deo TV programa pripada sferi umetničkog stvaralaštva i da u sebi sadrži metaforični početak. Televizija teži konkretno-senzibilnom prikazivanju stvarnosli. Prema podacima profesora Alberta Merobajna sa univerziteta u Los Andjelesu, televizijska informacija u „razgovornim” emisijama se saopštava 7